Placebo efekat je veoma stvaran. Ovo znamo decenijama, kao što se vidi u posmatranjima iz stvarnog života i najboljim dvostruko zaslepljenim randomizovanim kliničkim ispitivanjima koje su istraživači osmislili za mnoge bolesti i stanja, posebno bol. Pa ipak, kako i zašto dolazi do placebo efekta, ostala je misterija. Sada su neuronaučnici otkrili ključni deo slagalice placebo efekta.
Objavljujući u časopisu Nature, istraživači sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Severne Karoline — sa kolegama sa Stanforda, Medicinskog instituta Hauard Hjuz i Instituta za nauku o mozgu Allen — otkrili su put za kontrolu bola koji povezuje cingularni korteks u prednjem delu mozga , kroz pons region moždanog stabla, do malog mozga u zadnjem delu mozga.
Istraživači, predvođeni Gregom Scherrerom, Ph.D., vanrednim profesorom na UNC Odeljenju za ćelijsku biologiju i fiziologiju, Centru za neuronauku UNC i Odeljenju za farmakologiju UNC, zatim su pokazali da su određeni neuroni i sinapse duž ovog puta visoko se aktivira kada miševi očekuju olakšanje bola i iskuse olakšanje bola, čak i kada nisu uključeni lekovi.
„To što neuroni u našem cerebralnom korteksu komuniciraju sa mostom i malim mozgom da bi prilagodili prag bola na osnovu naših očekivanja je potpuno neočekivano, s obzirom na naše prethodno razumevanje kola bola, i neverovatno uzbudljivo“, rekao je Šerer. „Naši rezultati otvaraju mogućnost aktiviranja ovog puta putem drugih terapeutskih sredstava, kao što su lekovi ili metode neurostimulacije za lečenje bola.“
Šerer i njegove kolege kažu da istraživanje pruža novi okvir za istraživanje moždanih puteva koji su u osnovi drugih interakcija uma i tela i placebo efekata osim onih koji su uključeni u bol.
Ljudsko je iskustvo, suočeni sa bolom, želeti da se oseća bolje. Kao rezultat – iu vezi sa milenijumima evolucije – naš mozak može tražiti načine da nam pomogne da se osećamo bolje.
Oslobađa hemikalije, koje se mogu izmeriti. Pokazalo se da pozitivno razmišljanje, pa čak i molitva koristi nekim pacijentima. A placebo efekat — bolje se osećati iako nije bilo „pravog“ tretmana — decenijama je dokumentovan kao veoma stvaran fenomen.
U kliničkim istraživanjima, placebo efekat se često viđa u onome što nazivamo „lažnim“ tretmanom. Odnosno, pojedinci u ovoj grupi dobijaju lažnu pilulu ili intervenciju za koju se pretpostavlja da je inertna; niko u kontrolnoj grupi ne bi trebalo da vidi korist. Osim što je mozak toliko moćan i pojedinci toliko žele da se osećaju bolje da neki doživljavaju značajno poboljšanje simptoma.
Neki placebo efekti su toliko jaki da su pojedinci ubeđeni da su dobili pravi tretman koji im treba da pomogne.
U stvari, smatra se da neke osobe u „stvarnoj“ grupi lečenja takođe imaju koristi od placebo efekta. Ovo je jedan od razloga zašto su klinička istraživanja terapeutika tako teška i zahtevaju što je moguće više dobrovoljaca kako bi naučnici mogli da analiziraju koristi od lažnog lečenja.
Jedan od načina da se pomogne naučnicima u tome je da prvo razumeju šta se tačno dešava u mozgu nekoga ko ima placebo efekat.
Autori časopisa Nature su znali da razumevanje naučne zajednice o biološkim osnovama ublažavanja bola kroz placebo analgeziju – kada je pozitivno očekivanje ublažavanja bola dovoljno da se pacijenti osećaju bolje – potiče iz studija snimanja ljudskog mozga, koje su pokazale aktivnost u određenim regioni mozga.
Te studije snimanja nisu imale dovoljno preciznosti da pokažu šta se zapravo dešava u tim regionima mozga. Tako je Šererov tim osmislio skup pedantnih, komplementarnih i dugotrajnih eksperimenata kako bi naučio detaljnije, sa preciznošću jedne nervne ćelije, šta se dešavalo u tim regionima.
Prvo, istraživači su kreirali test koji kod miševa stvara očekivanje ublažavanja bola, a zatim i vrlo stvaran placebo efekat ublažavanja bola. Zatim su istraživači koristili niz eksperimentalnih metoda za proučavanje zamršenosti prednjeg cingularnog korteksa (ACC), koji je ranije bio povezan sa placebo efektom bola.
Dok su miševi doživljavali efekat, naučnici su koristili genetsko označavanje neurona u ACC-u, snimanje kalcijuma u neuronima miševa koji se slobodno ponašaju, tehnike sekvenciranja jednoćelijske RNK, elektrofiziološke snimke i optogenetiku – korišćenje svetlosnih i fluorescentno obeleženih gena. da manipuliše ćelijama.
Ovi eksperimenti su im pomogli da vide i prouče zamršenu neurobiologiju placebo efekta sve do moždanih kola, neurona i sinapsi u celom mozgu.
Naučnici su otkrili da kada su miševi očekivali ublažavanje bolova, neuroni rostralne prednje cingularne kore projektovali su svoje signale u jezgro mosta, koje nije imalo prethodno uspostavljenu funkciju u ublažavanju bola. I otkrili su da je očekivanje ublažavanja bola pojačalo signale duž ovog puta.
„Ovde postoji izuzetno obilje opioidnih receptora, koji podržavaju ulogu u modulaciji bola“, rekao je Scherrer. „Kada smo inhibirali aktivnost na ovom putu, shvatili smo da ometamo placebo analgeziju i smanjujemo prag bola. A onda, u odsustvu placebo kondicioniranja, kada smo aktivirali ovaj put, izazvali smo olakšanje bola.“
Na kraju, naučnici su otkrili da Purkinje ćelije – posebna klasa velikih ćelija nalik na grane malog mozga – pokazuju obrasce aktivnosti slične onima ACC neurona tokom očekivanja ublažavanja bola. Scherrer i prvi autor Chong Chen, MD, Ph.D., postdoktorski istraživač u laboratoriji Scherrer, rekli su da je ovo dokaz na ćelijskom nivou za ulogu malog mozga u modulaciji kognitivnog bola.
„Svi znamo da su nam potrebni bolji načini za lečenje hroničnog bola, posebno tretmani bez štetnih neželjenih efekata i zavisnih svojstava“, rekao je Scherrer. „Mislimo da naši nalazi otvaraju vrata za ciljanje ovog novog puta neuronskog bola za lečenje ljudi na drugačiji, ali potencijalno efikasniji način.“