Za stanovnike Madena, zelene oaze smeštene u dubinama ogromne mauritanske pustinje, zajednički život, duhovnost i održiva poljoprivreda su ključ za harmoničnu egzistenciju.
Godine 1975. sufijski duhovni vodič Mohamed Lemine Sidina osnovao je selo na ovom udaljenom mestu u centru zapadnoafričke države, nazvavši ga Maaden el Ervane, ili „depozit znanja“ na lokalnom arapskom dijalektu.
Na parčetu plodne zemlje na koju se gleda mala izbočina, Sidina je izgradio zajednicu zasnovanu na jednakosti, bratstvu, toleranciji i marljivom radu. Više od 20 godina nakon šeikove smrti, njegovo nasleđe živi.
„Ovde postoji jednakost. Nema kaste, nema rase,“ rekao je Djibril Niang (70), koji je stigao iz Senegala pre 50 godina i nikada nije otišao. „Svi smo mi braća. Ako nekome nešto treba, svi zajedno radimo da mu pomognemo.“
Niang je na kraju oženio ćerku svog duhovnog mentora – međurasnu zajednicu „što je u to vreme bilo nezamislivo,“ rekao je on.
Na mestu najstarije zgrade u selu, imam Taha Sidina se prisetio očeve vizije za Maaden. „Svake večeri zajednica bi se okupljala da isplanira program za sledeći dan — kopanje bunara, pravljenje puta, sadnju palme,“ rekao je on. Selo je raslo kuću po kuću.
Stanovnici su prvo izgradili malu branu da bi zadržali dragocenu vodu, zatim su uredili polja, osnovali školu i postavili kliniku u zajednici. Gostoprimstvo je centralno načelo Maadenove filozofije, sa centrom za posetioce koji dočekuje, smešta i hrani sve koji prolaze.
Dok većina okolnih sela gubi stanovnike, Maaden napreduje. Obradivo zemljište u zajednici se iz dana u dan malo širi, uz pomoć vetra koji odbacuje pesak sa polja. „Ovogodišnja žetva je odlična,“ rekao je Mohamed Ould Vaide, 45-godišnji farmer, koji je ponosno prikazao svoj rod paradajza, paprike, luka, šargarepe i lubenice koje je uzgajao tehnikom navodnjavanja kap po kap. „Nikada neću napustiti Maaden. Nema takvog mesta,“ rekao je on.
Vaide živi od poljoprivrede kao i većina njegovih suseljana, koji su promenili svoje poljoprivredne prakse zahvaljujući tehnikama koje je doneo Pjer Rabhi, pionir organske poljoprivrede u Francuskoj. Rabhi je otputovao u Mauritaniju 2018. godine, tri godine pre svoje smrti, i pao je pod čaroliju Maadena – prenoseći svoj ekološki etos na lokalno stanovništvo.
Kompost je zamenio hemijska đubriva, a solarni paneli su preuzeli mesto sa motornih pumpi na gorivo, što je omogućilo selu da postane praktično samodovoljno. Rabhi je takođe organizovao isporuku mašine za mlevenje kane što je značilo da žene mogu da prerade lokalnu fabriku za kozmetiku kada se ne bave zanatima, poljoprivredom ili trgovinom.
„U Maadenu žena može da se bavi farmom, obuva čizme, radi ručne poslove i maše muškarcu. To je drugačije od drugih sela,“ rekla je Zeinab Mintou Boubou, 57, predsednica ženske poljoprivredne zadruge.
Ostatak Mauritanije je regulisan islamskim zakonom, koji zabranjuje kontakt između muškaraca i žena iz različitih porodica i tradicionalno isključuje žene iz određenih aktivnosti. Na rubu Maadena, dok je sunce klizilo iza dina, Mohamed Ould Ali Abdein je zapalio malu vatru i pripremio čaj, a uskoro mu se pridružilo nekoliko prijatelja. Njegove kamile su se spremale da prenoće u blizini.
Za Abeida, njegovu ženu i sedmoro dece, Maaden je dom i gde leži njihova budućnost.