Ne reaguju svi pacijenti sa depresijom na lekove. Dve nedavno objavljene studije pružaju dodatne informacije o tome kako se alternativni tretman, transkranijalna magnetna stimulacija (TMS), može dodatno poboljšati. TMS se razlikuje od elektrokonvulzivne terapije (ECT), koja se takođe koristi za lečenje depresije.
Istraživači sa Univerziteta u Helsinkiju i Univerziteta Stanford istraživali su koji faktori ciljanja TMS-a utiču na električne reakcije mozga. Ispitivali su ponašanje specifičnog elektrofiziološkog markera. Ovaj marker bi se potencijalno mogao koristiti kao biomarker u budućnosti za merenje efikasnosti TMS tretmana i na taj način pomoći u ciljanju i prilagođavanju terapije.
„Magnetna stimulacija je efikasan tretman za pacijente čija se depresija ne ublažava lekovima. Međutim, trenutno oko polovine ovih pacijenata ne dobija značajnu pomoć od TMS.
„Biomarker koji smo proučavali može pomoći da se predvidi ko će imati koristi od terapije. U budućnosti bi takođe moglo biti moguće individualno prilagoditi tretman“, kaže postdoktorski istraživač Juha Gogulski sa Stanforda, Univerziteta u Helsinkiju i Univerziteta Aalto.
Prva studija, objavljena u časopisu Klinička neurofiziologija, bavila se elektrofiziološkim markerom koji opisuje ekscitabilnost kore i izvore greške koji utiču na njeno merenje.
Istraživači su proučavali zdrave subjekte kako bi utvrdili kako magnetna stimulacija usmerena na prefrontalni korteks i ugao stimulacionog kalema utiče na ekscitabilnost kore, odnosno na odgovore merene na elektroencefalogramu (EEG) neposredno nakon impulsa stimulacije.
„Rezultati su pokazali da ciljanje stimulacione zavojnice u različitim delovima prefrontalnog korteksa značajno utiče na kvalitet električnih odgovora. Pored toga, pronašli smo indikacije da individualna optimizacija mesta stimulacije i ugla zavojnice može dodatno poboljšati kvalitet ove metrike“, kaže Gogulski.
Druga studija, objavljena u cerebralnom korteksu, bavila se pouzdanošću istog elektrofiziološkog markera u prefrontalnom korteksu. Studija je otkrila da je najznačajniji faktor koji utiče na pouzdanost mesto stimulacije.
„Pre nego što budemo mogli da razvijemo personalizovanu TMS terapiju, moramo da obezbedimo da se ekscitabilnost prefrontalnog korteksa može meriti što je preciznije moguće kod pojedinačnih pacijenata kako bismo mogli da pratimo kako TMS tretman menja ekscitabilnost mozga. Utvrđivanje pouzdanosti je takođe od suštinskog značaja pre ove vrste biomarker se može primeniti klinički“, kaže Gogulski.
Magnetna stimulacija već pomaže nekim ljudima sa depresijom, ali prema Gogulskom, efikasnost TMS terapije varira između pojedinaca. Preciznije prilagođeni tretman može poboljšati rezultate.
„Postoji mnogo mogućih faktora u TMS terapiji koji bi mogli da se koriste za individualno krojenje, kao što su mesto stimulacije, broj i frekvencija impulsa, intenzitet stimulacije i broj tretmana. Neželjeni efekti TMS terapije su minimalan, a najčešća je privremena, blaga glavobolja.“
Prema Gogulskom, ono što nove studije čini značajnim je to što ovo detaljno sistematsko mapiranje električnih odgovora prefrontalnog korteksa i njihove pouzdanosti ranije nije urađeno. Istraživači se nadaju da će se u budućnosti efikasnost TMS terapije moći pratiti merenjem električnih odgovora mozga tokom lečenja. Na osnovu ovih merenja, možda će biti moguće fino podesiti stimulaciju ako je potrebno, čak i tokom tretmana.
„Rezultati obe studije će se koristiti u budućnosti prilikom dizajniranja individualnih terapija za stimulaciju mozga zasnovanih na električnim biomarkerima. Međutim, potrebno je više istraživanja pre nego što se nove metode lečenja mogu primeniti“, kaže Gogulski.
