Španski i portugalski naučnici otkrili su istoriju predaka jedne od najpoznatijih ptica grabljivica u sadašnjoj iberijskoj fauni, Bonelijevog orla (Akuila fasciata). Rad, objavljen u časopisu Ljudi i priroda, integriše dokaze iz različitih disciplina, kao što su paleontologija, genetika i ekologija, kako bi se odgovorilo na pitanja o tome kada i zašto je Bonelijev orao, vrsta koja se prvenstveno nalazi u tropskim i suptropskim regionima, kolonizovala Mediteran. basen.
Studiju vodi Univerzitet u Granadi uz učešće istraživača iz oblasti ekologije sa Univerziteta Migel Hernandez u Elčeu (UMH).
Kako objašnjava profesor Markos Moleon Paiz, sa Odeljenja za zoologiju na UGR-u i glavni autor članka, „Bonelijev orao je ‘došljak’ u Evropi. Ova vrsta je verovatno počela da se uspostavlja u mediteranskom basenu pre oko 50.000 godina. Nasuprot tome , drugi, kao suri orao (A. chrisaetos), su ovde prisutni mnogo duže, o čemu svedoče fosilni zapisi.“
Prostorne analize sprovedene u studiji pokazuju da je Bonelijev orao značajno ugrožen tokom hladnih klimatskih perioda, za razliku od suvog orla.
„Tokom poslednjeg glacijalnog perioda, Bonelijev orao je mogao da nađe utočište samo u toplim priobalnim područjima, upravo tamo gde su pronađeni njegovi najstariji fosili. Eva Grasija, profesorka ekologije na UMH, primećuje da su „genetske analize potvrdile da je oko poslednjeg glacijalnog maksimuma mediteransku populaciju Bonelijevih orlova moralo da formira nekoliko pojedinaca.
Ova populacija predaka je napredovala kako je temperatura u mediteranskom basenu rasla, a ljudska populacija je rasla i postala sedela.
Kada je „kada“ bilo rešeno, tim je pokušao da razume zašto je Bonelijev orao počeo da se uspostavlja u Mediteranu tokom tako klimatski izazovnog perioda i zašto se tamo nastanio tokom poslednjeg glacijalnog ciklusa, a ne pre.
Prema Moleonu, „nakon testiranja nekoliko alternativnih hipoteza, svi delovi slagalice su pokazali da su rani evropski doseljenici naše vrste (Homo sapiens) igrali fundamentalnu ulogu.
Ova studija prikupila je i analizirala najsveobuhvatnije informacije o konkurentskim interakcijama između Bonelijevih orlova i zlatnih orlova danas. To im je omogućilo da potvrde da je u ovom odnosu suri orao ‘dominantna’ vrsta, a Bonelijev orao ‘podređena’ vrsta. Rezultati su pokazali da Bonelijevi orlovi mogu da prežive samo tamo gde su zlatni orlovi retki, uglavnom u visoko humanizovanim područjima.
„Naši matematički modeli su pokazali da bismo, ako bismo uspeli da eliminišemo sve parove orlova u klimatski povoljnim područjima, očekivali snažno povećanje broja parova Bonelijevih orlova, ali ne i obrnuto“, objašnjavaju istraživači. U studiji se navodi i da zlatni orlovi mogu da ubiju Bonelijeve orlove i uzurpiraju njihove teritorije, što se ne dešava obrnuto.
Važno je napomenuti da su zlatni orlovi manje tolerantni prema ljudima od Bonelijevih orlova. Autori pretpostavljaju da su dolaskom prvih anatomski modernih ljudi u Evropu, neke od teritorija zlatnog orla najbliže ljudskim naseljima napuštene, a ove ‘prazne’ teritorije počeli su da zauzimaju Bonelijevi orlovi sa Bliskog istoka.
Ukratko, Bonelijevi orlovi nisu mogli da se nađu na Mediteranu pre dolaska prvih Homo sapiensa jer bi kompetitivni pritisak koji su vršili zlatni orlovi i druge vrste bio previše ogroman.
Istraživači ističu da ljudi mogu da menjaju distribuciju vrsta nije ništa novo. Novina ove studije leži u otkrivanju mehanizma nazvanog „kompetitivno oslobađanje posredovano ljudima“ kojim bi naše vrste, uključujući naše pretke, mogle indirektno da modifikuju distribuciju drugih vrsta, uključujući i one dugovečne. Međutim, prednost koju je život u blizini ljudi nekada pružao Bonelijevom orlu danas se okrenula protiv njega.
„Ironično, budućnost Bonelijevog orla na Mediteranu trenutno je ugrožena nemilosrdnim intenziviranjem ljudskih aktivnosti u životnoj sredini, što dovodi do smrtnosti od dalekovoda, oskudice plena i poremećaja u oblastima gnežđenja, između ostalih pretnji“, zaključuju autori. .
„Očuvanje ugroženih vrsta poput velikih orlova nesumnjivo će imati koristi od znanja dobijenog iz velikih prostornih i vremenskih ekoloških procesa“, napominje profesor UMH Toni Sančez Zapata.