„‘Za nas radikale Zemun je ogledna opština – na tom primeru ćemo pokazati kako će izgledati radikalska vlast u celoj Srbiji’ – ponavljao je Šešelj, nakon što je SRS pobedila 1996. godine na lokalnim izborima. Onima koji su razumeli narav i poznavali istorijat te partije ove reči su legle kao hladan tuš. Zemunce je potresla ideja da će njihova graciozna, uređena, u međurečje ušuškana varoš predstavljati arhitektonsko – političko zamorče najopskurnije političke formacije u Srbiji. Druge, koji nisu imali sreću da žive uz Dunav, u barokno – klasicističkom ambijentu karakterističnom za urbana jezgra sremačkih gradića, je pogodila ideja da bi im jednog dana nekakvi šešelji ili vučići mogli krojiti sudbinu“, navodi Bojan Pajtić u tekstu za Nova.rs.
Tekst Bojana Pajtića za Nova.rs prenosimo u celosti :
Prvi na udaru je, naravno, bio budžet. Novo rukovodstvo opštine je uspelo da za jedan mandat ostavi za sobom dugove u visini od dva budžeta, što je svojevrsni nacionalni rekord u brzini i obimu zaduživanja. Novac se razbacivao šakom i kapom, bivajući dodeljivan mimo procedura i zakona, a građani Zemuna su na svojoj grbači nosili budžetsko finansiranje partijskog biltena pod nazivom „Velika Srbija“, koji se besplatno distribuirao širom Srbije.
Potom su, naravno, nagrabusili kultura i kulturna baština, tradicionalni neprijatelji organizacije koju će istorija pamtiti po pompeznom verbalnom patriotizmu, prostačkom narativu i visokom stepenu efikasnosti pri pribavljanju širokog dijapazona bele tehnike po ratištima ex Jugoslavije. Iz Stare kapetanije izbačena je gradska biblioteka stara 175 godina, a živopisna zgrada Magistrata „modernizovana“ je plastificiranim prozorima. Srušeni su stari dimnjaci, autentičnu boju objekta zamenili su „savremeniji“ tonovi, a u dvorištu, u kom su nađene rimske iskopine, nikao je tržni centar. U ime „napretka“ i „patriotizma“ ignorisani su zakoni i u periodu od samo 4 godine izgrađeno je 17.000 nelegalnih objekata, bez licitacije dodeljeno 7.000 placeva, a istovremeno su izdate dozvole za stotine kioska, pa je idilični zemunski kej zaličio na vašar.
Bezobalno bezakonje i pljačku pratili su govor mržnje i nasilje. Advokata porodice Barbalić, koja je proterana iz stana samo zato što su Hrvati, nakon tv emisije prebija kum Aleksandra Vučića, a taj atak Šešelj cinično komentariše tvrdeći da se žrtva „više puta okliznula o bananu“. Šovinizam cveta, opština nema međunarodnu saradnju, a počinju da se naziru i obrisi budućeg Zemunskog klana, čiji su članovi gotovo listom bili partijske kolege Vučića i Šešelja.
16 godina nakon iskazanog obećanja (ili kletve) da će cela Srbija podsećati na Zemun za radikalskog vakta – počela je realizacija zloslutnog plana. Ne zbog toga što su Vučić ili Nikolić žudeli za kontinuitetom sa bivšom strankom, već zato što ne znaju drugačije. Patetično lamentiranje nad zlehudom sudbinom srpskog naroda, dok ruše, pljačkaju i napadaju svakog ko razmišlja jedini je metodološki pristup kojim su za sve ove decenije ovladali.
Prvi na udaru je, naravno, kao i u Zemunu, bio budžet. Dug Srbije, koji je 2012. iznosio 17,7 milijardi danas je 35,15 milijardi. Aktuelni režim je zadužio državu više nego kralj, Tito, Milošević i DOS zajedno. Treba li da se naglašava da se novac razbacuje šakom i kapom, bivajući dodeljivan mimo procedura i zakona? Kao onomad, građani na svojoj grbači nose budžetsko finansiranje partijskih biltena, a to više nisu samo jedne novine, već gotovo svi mediji u ovoj zatočenoj, nesrećnoj zemlji.
Potom su, naravno, kao i u Zemunu, nagrabusili kultura i kulturna baština. Širom Srbije, a ponajviše u velikim gradovima, se u ime „napretka“ razvaljuju stara gradska jezgra i grade groteskne zgradurine. Procena je da će samo kroz „Beograd na vodi“, kada se uzme u obzir broj i cena kvadrata, kao i okolnost da su „stranom investitoru“, odnosno onima koji stoje iza njega, poklonjeni zemljište i infrastruktura, građanima ove opljačkane, nesrećne zemlje biti oteto oko 5 milijardi evra. Daleko se odmaklo od postavljanja kioska na zemunskom keju.
Bezobalno bezakonje i pljačku i danas prate govor mržnje i nasilje. Zemunski klan zamenjen je Belivukovim i drugim klanovima. Za režim oni tuku protivnike, kupuju glasove, dave novinare na predsedničkoj inauguraciji, zalivaju marihuanu na Jovanjici. Iako su uporno ponavljali da je ugled ove države „najveći ikada“, vidimo da je upravo obrnuto i da smo, ponovo, predmet prezira u međunarodnoj zajednici zbog nivoa korupcije, gušenja slobode medija i za Evropu nepojmljive grandiozne pljačke na izborima. Ovaj put se cela zemlja „okliznula o bananu“. Razlika je samo u tome što nas ne tuče samo jedan Vučićev kum, već složno biju (a i gaze) svi. Možda je najveći problem upravo u tome što Predsednik ove poražene, nesrećne zemlje, kako reče – ni sam ne zna koliko ima kumova.
