Istraživači su identifikovali disfunkcije u dva specifična moždana sistema kod ljudi koji imaju psihozu – sisteme koji nam pomažu da filtriramo pažnju na važne unutrašnje i spoljašnje informacije i predvidimo ili predvidimo nagrade.
Nova studija koju je vodio tim sa Univerziteta Stanford pomaže nam da razumemo kako se simptomi javljaju, što bi moglo dovesti do boljih tretmana i intervencija za psihozu i druga stanja mentalnog zdravlja sa kojima je povezana.
Psihoza uključuje odvajanje od stvarnosti, kao što su halucinacije i zablude. Može se pojaviti samostalno, ali je takođe deo stanja poput šizofrenije i bipolarnog poremećaja, koje naučnici još uvek pokušavaju da u potpunosti otkriju.
„Ovaj rad pruža dobar model za razumevanje razvoja i progresije šizofrenije, što je izazovan problem“, kaže kognitivni neuronaučnik Kaustubh Supekar sa Univerziteta Stanford.
Supekar i njegove kolege su pregledali skeniranje mozga 445 ljudi sa stanjima uključujući autizam, ADHD, ranu psihozu i sindrom delecije 22k11.2 (genetsko stanje sa povećanim rizikom od psihoze i šizofrenije). Takođe su posmatrali skeniranje 411 zdravih ljudi kao kontrolu.
Koristeći algoritam za mašinsko učenje, tim je identifikovao razlike u funkcijama mozga između grupa – što ih je dovelo do prednje insule (ključni deo filtera mreže salience koji pomaže da se usmeri naša pažnja), i ventralnog strijatuma i srodnih puteva vođenih dopaminom ( koji kontrolišu traženje nagrade).
Iako je istraživačka grupa ranije sumnjala da bi mreža značajnosti mogla biti uključena, ova nova studija podržava tu hipotezu i pokazuje da sindrom delecije 22k11.2 može biti koristan način analize simptoma i rizika psihoze.
Razlike u ovim oblastima koje se odnose na filtriranje informacija i predviđanje nagrada bile su značajne i kod osoba sa 22k11.2 delecionim sindromom i psihozom, i kod osoba sa psihozom nepoznatog porekla, otkrili su istraživači.
„Ova paralela jača naše razumevanje psihoze kao stanja sa prepoznatljivim i doslednim moždanim potpisima“, kaže Vinod Menon, kognitivni neuronaučnik sa Univerziteta Stanford.
„Ovaj proces narušava normalno funkcionisanje kognitivne kontrole, dozvoljavajući nametljivim mislima da dominiraju, što kulminira simptomima koje prepoznajemo kao psihozu.“
Sledeći korak, potencijalno, je razvoj tretmana na osnovu ovih otkrića. Deo poteškoća u lečenju psihoze je to što može biti teško videti kakve efekte različite metode imaju na mozak, ali sada naučnici i lekari mogu biti precizniji u pogledu toga gde traže.
Postojeći pristupi liječenju psihoze, uključujući transkranijalnu magnetnu stimulaciju i fokusirani ultrazvuk, mogli bi se prilagoditi za ciljanje ovih specifičnih moždanih centara kod mladih ljudi koji su u riziku od psihoze, kažu istraživači.
Tim takođe želi da pomogne u smanjenju stigme i povećanju podrške osobama sa psihozom. Uslovi u kojima su ljudi nevezani za stvarnost mogu biti zastrašujući za iskustvo, a granica između normalne i abnormalne neurološke funkcije nije tako jasna kao što mislite.
„Naša otkrića naglašavaju važnost pristupa osobama sa psihozom sa saosećanjem“, kaže Menon.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Molekularna psihijatrija.
