Težak uticaj traumatskih iskustava može se razlikovati u zavisnosti od kulture i geografije. Prema novoj studiji Univerziteta u Cirihu, posledice traume specifične za kulturu u Švajcarskoj su u skladu sa normama kompetitivnog i individualističkog društva. Posttraumatske strategije suočavanja u Švajcarskoj imaju tendenciju da uključuju bliže veze sa prirodom.
Klinička studija Odeljenja za psihologiju Univerziteta u Cirihu istraživala je uticaj traumatskih događaja na Švajcarce iz psiho-kulturološke perspektive. U studiji, objavljenoj u PLOS ONE, švajcarski preživeli traumatizovani i zdravstveni radnici u okruženju fokus grupe izveštavali su o reakcijama na traumu specifične za kulturu.
Dok su mnoge od uočenih posttraumatskih promena odgovarale poznatom obrascu složenog posttraumatskog stresnog poremećaja, odražavajući međukulturalni fenomen, drugi efekti traume mogu se videti u kontekstu švajcarskog pogleda na svet.
Kada su u pitanju odgovori vezani za kulturu, učesnici su često prijavili posttraumatske promene koje utiču na individualni učinak. To uključuje uverenje da neko mora da ostane funkcionalan po svaku cenu i da prekomerno nadoknađuje sopstvene nedostatke, želju da zadrži kontrolu i tendenciju da se umanji sopstvena patnja.
Švajcarci koji su doživeli traumu imaju tendenciju da se snažno guraju kako bi ispunili zapažene standarde i očekivanja: da budu produktivni članovi društva, na primer, ili da ostanu bez posla i izbegavaju zavisnost od socijalne pomoći.
„Naši nalazi su u skladu sa osnovnim vrednostima švajcarskog društva, koje stavlja veliki naglasak na individualni učinak i uspeh“, kaže prva autorka Rahel Bachem. „Švajcarska takođe ima visoke rezultate u pogledu individualizma, što znači da su nezavisnost, sloboda donošenja sopstvenih odluka i samousmerena težnja ka ličnim ciljevima veoma cenjeni.
Rezultati studije takođe ukazuju na tendenciju švajcarskih preživelih trauma da svoj bes usmeravaju ka sebi, a ne ka drugima. Ovo ima veze kako sa izraženim osećanjem samodevalvacije, u kome se ja obezvređuje nasuprot drugima, tako i sa pritiskom da se prilagode koji ljudi osećaju u švajcarskom društvu, u kojem se otvoreni izrazi besa stigmatizuju kao devijantno ponašanje.
Učesnici studije su izjavili da iako se suočavaju sa brojnim psihološkim poteškoćama, takođe su doživeli pozitivne promene u vezi sa svojom traumom. Promene ove vrste se nazivaju posttraumatski rast. Osobe koje su preživele traumu u Švajcarskoj opisali su negovanje svesnije i intenzivnije veze sa prirodom – kulturološki specifičan oblik posttraumatskog rasta koji se može shvatiti kao važan resurs u švajcarskoj kulturi.
