Ljudi iz mnogih različitih kultura dugo su povezivali ljudski menstrualni ciklus sa Mesečevim menama. Ipak, koliko god da su sličnosti između prosečnog vremena ciklusa i meseca nevjerovatne, malo je dokaza o povezanosti.
Sada je istraživački tim iz Francuske i SAD otkrio da ritmovi menstrualnog ciklusa verovatno upravljaju unutrašnjim satom tela, a ne zbir procesa svojstvenih samom ciklusu.
Štaviše, postoji slaba, ali značajna povezanost sa Mesečevim orbitalnim periodom, što nagoveštava fundamentalniju biologiju koja se nekada oslanjala na vreme plime i oseke.
Ima smisla da toliko kultura povezuje lunarne i menstrualne cikluse; Mesečeve mene se ponavljaju svakih 29,5 dana, daju ili traju oko sedam sati, dok menstrualni ciklusi imaju srednju dužinu od 29,3 dana, iako sa velikim varijacijama među pojedincima.
Skeptici tvrde da je ovaj percipirani sinhronicitet puka slučajnost, pogodna za merenje vremena, ili možda samo magično razmišljanje. Iako nikada nije posebno govorio o menstruaciji, Čarls Darvin je 1871. godine predložio da lunarne veze mogu imati evoluciono poreklo: „U lunarnim ili nedeljnim periodima nekih od naših funkcija, očigledno još uvek zadržavamo tragove našeg prvobitnog rodnog mesta, obale koju je ispiralo plime“.
Postoje dokazi da je to slučaj sa vrstama koje se za reprodukciju oslanjaju na plimu, poput nekih riba i školjkaša.
Istraživači su ispitali podatke o skoro 27.000 menstrualnih ciklusa koji predstavljaju 2.303 Evropljanke i 721 ženu iz Severne Amerike. Njihova analiza je otkrila nešto što se zove „fazni skokovi“, u kojima menstrualne faze „skaču“ unapred da bi se poklopile sa telesnim satom izvan procesa.
„Ako se ciklus produži, iz bilo kog razloga, ovaj proces zasnovan na satu se prilagođava da bi ga brzo skratio“, rekao je za Bi-Bi-Si naučni fokus neuronaučnik Klod Gronfijer sa Univerziteta u Lionu u Francuskoj.
Da je Mesec imao bilo kakvu ulogu u dužini ljudskih menstrualnih ciklusa, bilo kao evoluciona relikvija ili kao stalni uticaj, on bi više bio vozač na zadnjem sedištu sa sopstvenim unutrašnjim satom koji je čvrsto za volanom, sugeriše nova studija.
„Sat“ ljudskog tela ima period od nešto više od 24 sata, bez obzira na spoljašnje faktore kao što je količina vremena izloženog sunčevoj svetlosti. Iako se neznatno razlikuje među pojedincima, ovaj cirkadijalni ritam je veoma stabilan za svaku osobu.
U nedostatku sunčeve svetlosti – koja resetuje telesni sat na 24-časovni dan – može da se udalji od sinhronizacije, što svako ko ima džetlag može da potvrdi.
Istraživači su sugerisali da ako je unutrašnji sat uključen u menstrualni ciklus, onda bi dužine ciklusa bile na sličan način stabilne unutar pojedinaca i imale usko širenje u populaciji.
Iako studija sugeriše da je ovo glavni mehanizam iza menstrualnog vremena, otkrili su slab, ali statistički značajan odnos između menstrualnog i lunarnog ciklusa, koji je varirao u zavisnosti od geografije.
„Menstrualni ciklus je češće počinjao na rastućem polumesecu u Evropi, dok je u Severnoj Americi bio u vreme punog meseca“, pišu autori.
Iako nemaju jasno objašnjenje za ovu razliku, oni sugerišu da bi to moglo biti zbog razlika u načinu života (kao što su ciklusi spavanja i buđenja) između ljudi sa ovih kontinenata.
„Pred nama je mnogo posla i nadamo se da će naše kolege krenuti sa nama u ono što bi moglo biti buduća oblast cirkadijalne medicine“, rekao je Gronfier za BBC Science Focus.
Tim smatra da bi njihovi rezultati mogli da dovedu do potencijalnih tretmana plodnosti i kaže da je saznanje više o tome kako geni regulišu menstrualni ciklus ključno za razumevanje njegove hronobiologije. Prethodna studija je otkrila specifičnu varijantu gena povezana sa hormonom koji utiče na dužinu ciklusa.
Međutim, ovo ne objašnjava zašto ciklusi mogu fazno skočiti na osnovu trajanja prethodnih ciklusa, ili kako unutrašnji sat tela može uticati na dužinu ciklusa. Potrebno je više istraživanja sa većim grupama da bi se potvrdili ovi novi nalazi i razumeli osnovni mehanizmi.
„Ako se postojanje unutrašnjeg sata koji kontroliše menstrualni ciklus potvrdi u daljim studijama, onda bi medicinski tretman poremećaja ovulacije mogao koristiti hronobiološke pristupe“, pišu autori.
Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Science Advances.
