Anoreksija nervoza, poremećaj mentalnog zdravlja u kojem ljudi opasno ograničavaju jelo ili čiste stomak ubrzo nakon obroka, jedna je od najsmrtonosnijih psiholoških bolesti.
Ipak, šta se tačno dešava biološki u anoreksičnom mozgu ostalo je nejasno, a terapije su ograničene.
Međutim, naučnici tragaju za tragom godinama. Oni su znali da je poremećaj često povezan sa anksioznošću i depresijom, nagoveštavajući da bi biološku osnovu za anoreksiju mogli regulisati neuroni negde u regionu mozga koji kontroliše emocije, zvanom amigdala.
To je tačno mesto gde su Haijiang Cai, vanredni profesor Univerziteta u Arizoni na Odeljenju za neuronauku i član Instituta BIO5, i njegov tim otkrili: anoreksija je uzrokovana kombinacijom dva podregija u amigdali, prema novom istraživanju objavljenom u Cell Reports.
Jedan čvor neurona u centralnom jezgru amigdale koči vaš apetit kada se zasitite, osetite mučninu ili osetite nešto gorko. Drugi se nalazi u ovalnom delu jezgra ležišta stria terminalis, koji takođe prestaje da jede zbog upale i bolesti.
Cai i njegov istraživački tim otkrili su da kada unište određenu vrstu moždanih ćelija, nazvanu PKC-delta neuroni, u oba ova regiona, mogu da spreče razvoj anoreksije.
Takođe su otkrili da PKC-delta neuroni postaju aktivniji kao odgovor na jelo tokom razvoja anoreksije. Štaviše, kada su veštački aktivirali ove neurone, izazvali su supresiju u navikama u ishrani i povećanu vežbu.
„Ova studija sugeriše dva važna uvida za lečenje anoreksije“, rekao je Cai. „Jedna je da moramo da ciljamo više regiona mozga da bismo razvili terapije. Takođe moramo da lečimo više stanja. Na primer, možda će jedan lek ciljati mučninu, a drugi cilj leka upalu, a vi morate da ih kombinujete, kao koktel. terapije, da bi imali bolje terapeutske efekte“.
Tim se za svoja istraživanja oslanjao na modele miševa.
„Ne postoji životinjski model koji može u potpunosti da oponaša ljudsku bolest, ali ovo je što bliže možemo“, rekao je Cai. „Na primer, postoji više zajedničkih karakteristika, uključujući iskrivljenu sliku tela, veoma nisku telesnu težinu, ograničen unos hrane i preterano vežbanje. Ne možemo znati da li životinja ima iskrivljenu sliku tela, ali možemo da izmerimo ostala tri Karakteristike.“
Jedan budući korak – pošto istraživači ne mogu da unište neurone za lečenje ljudi – je da razviju metod za privremeno utišavanje neurona, koristeći lekove ili neki drugi metod da se testira da li to može sprečiti razvoj anoreksije ili ubrzati oporavak ljudi koji su već razvili poremećaj.
