Grčki arhipelag Santorini sastoji se od ostataka moćnog vulkana. Članovi međunarodne ekspedicije IODP „Vulkansko polje Hellenic Arc“ sada su pronašli dokaze o jednoj od najvećih erupcija ikada zabeleženih u južnom Egejskom luku.
U svom radu objavljenom danas u časopisu Communications Earth & Environment, oni opisuju novootkriveno džinovsko ležište plovućca uzorkovano sa morskog dna na sedam priobalnih lokacija oko ostrva Santorini. To pokazuje da je vulkansko polje Kristijana-Santorini-Kolumbo bilo mnogo eksplozivnije u dalekoj prošlosti nego što se ranije mislilo.
Vulkansko polje u grčkom Egeju sastoji se od lanca od 60 kilometara od više od 20 vulkana, od kojih je većina pod vodom. Smatra se posebno opasnim jer tamošnji vulkani imaju istoriju erupcija, od kojih su neke bile veoma eksplozivne.
„Na primer, erupcija Santorinija iz kasnog bronzanog doba pre oko 3.600 godina verovatno je izazvala propast minojske civilizacije na Kritu — važan događaj i za vulkanologiju i za arheologiju“, kaže dr Stefen Kuterolf, vulkanolog iz GEOMAR Helmholc centra za okeane. Istraživanja u Kilu.
Zajedno sa dr Timotijem Druitom sa Univerziteta Klermon-Overnja, predvodio je ekspediciju na Santorini. Međunarodni tim naučnika otkrio je novo ležište oko ostrva, što ukazuje na mnogo veću podmorsku erupciju pre oko 520.000 godina.
Dr Kuterolf kaže: „Novootkriveno ležište tufa ima zapreminu veću od 90 kubnih kilometara i debljine je do 150 metara. To ga čini šest puta većim od naslaga piroklastičnog toka iz minojske erupcije i deset puta većim od onih u Minojskoj erupciji, kaže dr Kuterolf. Vulkanska erupcija Hunga Tonga-Hunga Ha’apai od 22. januara 2022.
Piroklastični tokovi su tokovi vrućeg pepela, kamena i gasa koji su, u slučaju novokartiranog događaja na Santoriniju, nastali iz podmorskog vulkana u to vreme i sa vodom su transformisani u zamućene tokove i blato. Ovi tokovi su prenosili velike količine vulkanskog materijala do 70 kilometara u okolne morske basene. Slojevi stena iz ove erupcije pronađeni su i na tri susedna ostrva.
Za dešifrovanje erupcije korišćene su različite metode. Dr Kuterolf kaže: „Prvo datiranje i procena dubine vode na kojoj je došlo do erupcije bilo je moguće direktno na brodu zahvaljujući mikropaleontologiji.“ Mikrofosili (foraminifere), čija je geološka starost i preferirane dubine vode poznate, pronađeni su direktno iznad i ispod naslaga plovca.
Na brodu su takođe određeni fizički parametri kao što su gustina i poroznost. Hemijski sastav izbušenih uzoraka je zatim analiziran korišćenjem GEOMAR-ove elektronske mikrosonde, specijalnog skenirajućeg elektronskog mikroskopa.
„Uzorak je bombardovan elektronskim snopom prečnika 0,01 milimetar. Ovo daje informacije o tome koliko hemijskih elemenata, kao što su silicijum, gvožđe ili magnezijum, sadrži ugašena magma.“ Ovo je omogućilo da se naslage precizno povežu sa njihovim lokacijama na morskom dnu, što je zauzvrat pomoglo da se odredi njihovo širenje i debljina, a na kraju i veličina erupcije, koristeći seizmičke slike morskog dna.
Uprkos ovoj eksplozivnoj istoriji, istraživači se slažu da je malo verovatno da će vulkansko polje doživeti još jednu erupciju ove veličine u bliskoj budućnosti. „Ali poznavanje prošlosti je takođe suštinski blok za predviđanje budućnosti“, kaže dr Kuterolf.
