Istraživači Rovell Huesmann i Eric Dubov sa Instituta za društvena istraživanja Univerziteta u Mičigenu proučavali su efekte izloženosti političkom sukobu i ratnom nasilju kod izraelske i palestinske dece od 2007. Pratili su 1.500 dece u tri različite etničke podgrupe: izraelski Jevreji, izraelski Arapi i Palestinci i iz Gaze i sa Zapadne obale.
Huesmann, Dubov i kolege su intervjuisali decu (8-godišnjaka, 11-godišnjaka i 14-godišnjaka) u godišnjim talasima prve tri godine, a zatim poslednji put četiri godine nakon trećeg intervjua. Istraživači su otkrili i među izraelskom i palestinskom decom da je izloženost etničkom političkom nasilju povezana sa agresijom, desenzibilizacijom i simptomima posttraumatskog stresa u obe grupe dece.
„Što su deca bila više izložena tokom prve tri godine, to su bila agresivnija. Agresivnost koju smo u početku merili bila je prema sopstvenim vršnjacima“, rekao je Dubou. „Uvek govorimo o ovoj ideji, a to je da izloženost nasilju, a u ovom slučaju je to definitivno bilo političko nasilje, navodi decu da imaju određeni način razmišljanja o agresiji i nasilju.
„To dovodi do normativnih uverenja da je to u redu—to je sankcionisano od najviših nivoa društva, od vaše vlade. To navodi decu, kada počnu da razmišljaju o tome kako da reše situacije, da iznađu agresivna rešenja za probleme, i to vodi da postanu emocionalno bezosećajni na nasilje, desenzibilizovani.“
Huesmann i Dubov govore o efektu etničkog političkog nasilja i na palestinsku i na izraelsku decu, i kako bi se ovoj deci moglo pomoći.
Huesmann: Imam rad u kojem sam nasilje nazvao zaraznom bolešću. Lakše se zarazi od većine zaraznih bolesti jer ne morate da budete pored osobe da biste je uhvatili, a maska to neće sprečiti. Samo to treba da posmatrate lično, u medijima, u svojoj porodici i kod svojih vršnjaka. Ima efekat promovisanja nasilja zbog nekoliko faktora: emocionalnog i kognitivnog.
Na kognitivnom nivou, ljudi su veliki imitatori. Oni vide kako se ljudi agresivno nose sa problemima i imitiraju to. Oni kodiraju ono što nazivamo „skriptom“ za rešavanje problema na taj način. Takođe, posebno deca uče šta je normativno, ono što mi nazivamo normativnim uverenjima. Oni vide mnogo nasilja i počinju da veruju da je to normativno, prirodno i u redu. Emocionalno, ako su izloženi mnogo nasilju, generalno se njihova emocionalna reakcija na nasilje smanjuje.
Kada ovo primenite na ratno nasilje, otkrivamo da deca izložena ratnom nasilju imaju tendenciju da postanu agresivnija. Ne vidimo samo agresiju na tu grupu. To je agresija i na vršnjake u vašoj grupi, i to ima potpuni psihološki smisao jer učite skripte kako da odgovorite na probleme. Nije iznenađujuće što možete da napadnete svoje vršnjake.
Dubou: U ovom slučaju postoji vrlo malo mogućnosti za interakciju između in-grupa i van grupa jer izraelska deca retko komuniciraju sa palestinskom decom. Sada, izraelska jevrejska deca mogu da komuniciraju sa arapskom jevrejskom decom. Unutar Izraela, kao na primer Haifa, prilično je izmešano između izraelskih Arapa i izraelskih Jevreja. Ali koliko sam razumeo, školski sistem je segregiran, tako da ni tamo ne biste dobili vršnjake koji su iz različitih grupa.
Dubov: Oni ponovo doživljavaju događaj. U ovom slučaju, oni mogu imati noćne more, nametljive misli tokom dana o nasilju koje su videli. Mogu imati fiziološke reakcije—mogu se zaprepastiti bukom ili bilo čim što bi ih moglo podsetiti na nasilje. Možda imaju problema sa spavanjem. To su neki od karakterističnih simptoma posttraumatskog stresa.
Huesmann: Trauma ovde je izloženost nasilju. Iz psihološke perspektive, nazvali bismo ih internalizujućim simptomima – anksioznost, depresija i tako dalje. Kada sada pogledate izraelsku i palestinsku decu, oboje nesumnjivo doživljavaju mnogo ovih stvari. Ozbiljnost nasilja sa kojim se susreću i stepen do kojeg im je blisko, videti ubijene članove porodice i videti ljude mučene i osakaćene, ili videti medijsko izlaganje — to će učiniti mnogo gore.
Dubou: Nedavno smo objavili rad u kome smo otkrili da izloženost političkom nasilju u ranoj adolescenciji predviđa podršku za učešće u političkim i nasilnim političkim demonstracijama, kao i njihovo stvarno učešće u nasilnim političkim demonstracijama. To je važilo i za palestinsku i za izraelsku decu.
Hjuzman: Jedan od najzanimljivijih nalaza za nas kao psihologe je da deca koja su već imala manje emocionalne reakcije na nasilje, to kod njih nije izazvala toliko anksioznosti. Ova deca su takođe bila veća verovatnoća da, kada su bila izložena nasilju, nauče mnogo agresivnih scenarija i agresivnog ponašanja i tako dalje. Deca koja doživljavaju veliku anksioznost kada su izložena nasilju manje su verovatno da će naučiti agresivne scenarije i ponašanja.
U toj studiji smo uzeli potpuno drugačiju meru izloženosti nasilju. To nije imalo nikakve veze sa ratom. Pokazali smo im nasilni film i procenili njihovu emocionalnu kognitivnu reakciju na njega koristeći elektrodermalni odgovor. Ako ste uznemireni ili uzbuđeni, više se znojite. Sa elektrodama to možete otkriti. To smo izmerili i pitali ih kakvu emociju doživljavaju. Deca koja su bila emotivnija i koja su pokazivala više uzbuđenja i anksioznosti u vezi s klipom imala su veću verovatnoću da ispolje ozbiljne simptome posttraumatskog stresa usled ratnog nasilja. To je bilo i kod izraelske i palestinske dece.
Dubov: Otkrili smo da nema mnogo preklapanja između agresije i posttraumatskog stresa. Određena deca mogu imati i simptome agresije i posttraumatskog stresa, ali nema mnogo preklapanja.
Huesmann: Korelacija između simptoma posttraumatskog stresa i agresije nakon toga je značajna, ali prilično niska. Neka deca koja su izložena nasilju imaju veću verovatnoću da postanu agresivna. Neka deca koja su izložena političkom nasilju češće pokazuju simptome posttraumatskog stresa. Tada smo počeli da razmišljamo: „Pa šta bi moglo da razlikuje tu decu koja drugačije reaguju na izloženost etničkom političkom nasilju?“
Čini se da je jedan od tih faktora njihovo karakteristično uzbuđenje. Kada vide nasilje, kako se osećaju? Koliko su emocionalno uzbuđeni? Većina nas ima zaista jake, negativne reakcije kada vidimo nasilje. Veoma smo osetljivi na ono što vidimo i emotivno reagujemo. Druga deca, kada vide nasilje, nisu toliko emocionalno uzbuđena. To jednostavno ne utiče na njih na isti način. Možda će im to biti zabavno ili uzbudljivo, a ne odvratno.
Deca koja izgledaju kao da su veoma emocionalno uzbuđena su ona za koja je veća verovatnoća da će pokazati simptome posttraumatskog stresa jer im to zaista smeta. Deca koja su postala desenzibilizovana i ne pokazuju ovo anksiozno uzbuđenje češće će oponašati ono što vide, a veća je verovatnoća da će se u budućnosti ponašati agresivno jer razmišljanje o agresivnom i nasilnom ponašanju kod njih ne izaziva negativnu reakciju.
Možete biti prilično sigurni da su mladići iz Hamasa koji su počinili ove užasne zločine nad izraelskom decom i ženama zaista bili veoma desenzibilizovani zbog dugog izlaganja nasilju i postali su bešćutni, neemotivni mladi. To je neizbežna psihologija.
Huesmann: Generalno, oštro fizičko kažnjavanje od strane roditelja povezano je sa to što deca postaju agresivnija—verovatno zato što kada ste kažnjeni, to vas može sprečiti da nešto uradite baš tada, ali takođe učite scenario kako kontrolišete druge ljudi koji koriste fizičku agresiju.
Dubou: Jedna stvar koju nalazimo je da je izloženost etničkom političkom nasilju povezana sa više roditeljske depresije i oštrijim međuljudskim nasiljem između roditelja. Ovo se opet odnosi na njihovo oštro kažnjavanje deteta. Sada ćemo uraditi neke analize da vidimo da li se to onda odnosi na agresiju i nasilje četiri godine kasnije kod deteta.
Takođe pokazujemo da postoje zaštitni efekti određenih vrsta roditeljstva, čak iu uslovima izloženosti političkom nasilju. A jedan od zaštitnih efekata su roditelji koji ne pokazuju grubost. Oni jednostavno ne koriste oštru disciplinu, već umesto toga koriste kognitivniju i dosledniju disciplinu koja nije fizička.
Radim na projektu sa kolegama sa Univerziteta Notr Dam. Zainteresovani smo da testiramo intervenciju za adolescente i njihove porodice u Gazi i na Zapadnoj obali kako bismo poboljšali komunikacijske veštine, kao i osećaj emocionalne sigurnosti adolescenata u porodici. I ono što je sada zaista interesantno u vezi sa tim je da, kao što smo videli u vestima, neki roditelji u Gazi — i u Izraelu — pričaju o tome kako njihova deca možda ne osećaju da roditelji mogu da ih zaštite u ovom Životna sredina.
To zaista razbija emocionalnu sigurnost dece u porodici. Kako ih porodica može zaštititi? Mislimo da će ova intervencija biti još važnija kada se ovaj sukob smiri. Ali mnogo zgrada u kojima su istraživači radili intervenciju je uništeno.
