Možemo da pokažemo mnogo o sebi kroz naše oči tokom razgovora. Da li treba da uspostavimo direktan kontakt očima jedni sa drugima ili je za komunikaciju dovoljno samo gledanje u lica?
Istraživači u Kanadi su otkrili da parovi ljudi u razgovoru retko učestvuju u međusobnom gledanju (svaki učesnik istovremeno gleda u lice svog partnera). Količina kontakta oči u oči bila je još ređa, ali ono malo što se dogodilo predviđalo je verovatnoću učesnika da prati pogled druge osobe dok razgovor teče dalje.
Uzajamno gledanje je jedno od najosnovnijih neverbalnih komunikacijskih ponašanja, ali nije dobro proučeno, objašnjava tim, delimično zato što je ranije dostupna mobilna tehnologija za praćenje očiju imala ograničeno merenje pokreta očiju tokom interakcija u stvarnom životu.
„Ova studija je jedna od prvih koja pokazuje prevalenciju gledanja oči u oči tokom interakcija u stvarnom životu“, kaže prva autorka Florence Mairand, eksperimentalni psiholog sa Univerziteta McGill u Kanadi.
„Otkrili smo da je, iznenađujuće, direktan kontakt oči u oči bio prilično redak tokom interakcija, ali da je značajan za društvenu dinamiku. Čini se da vreme kada smo u kontaktu oči u oči, čak i na nekoliko sekundi, biti važan prediktivni faktor za naknadno društveno ponašanje“.
Mejrand i njene kolege posmatrale su obrasce gledanja u oči tokom razgovora licem u lice između 15 parova stranaca, sačinjenih od 25 žena i 5 muškaraca, svi između 18 i 24 godine.
Parovi su rangirali 12 stavki prema korisnosti u izmišljenoj situaciji preživljavanja dok su nosili mobilne naočare za praćenje očiju sa prednjom kamerom koja snima njihovo vidno polje. Istraživači su zabeležili koliko često su učesnici gledali jedni druge u usta i oči.
U drugom testu, izmerili su pogled svakog pojedinca kao reakciju na sliku lica njihovog partnera koja gleda u različitim pravcima.
Problemi praćenja oka ograničili su njihovu konačnu analizu na 12 ženki i 2 mužjaka u 7 parova.
Tokom interakcije, svaki učesnik je više skrenuo pogled nego direktno u lice svog partnera. Kada su se pogledali u lice, uglavnom su gledali u usta i predele očiju i retko su ulazili u međusobni kontakt oči u oči. Međusobno gledanje oči u usta bilo je najčešće.
Prethodna istraživanja pokazuju da je kontakt očima važan u komunikaciji, tako da je ovo bilo iznenađenje, a ponašanje pogleda je u suprotnosti sa drugim studijama u grupama od tri ili četiri osobe.
„Otkrili smo da su učesnici proveli samo oko 12 procenata vremena razgovora u interaktivnom gledanju, što znači da su istovremeno gledali u lica jedni drugima samo 12 procenata trajanja interakcije“, kaže Mairand.
„Još što je iznenađujuće, u okviru tih interakcija, učesnici su bili uključeni u međusobni kontakt oči u oči samo 3,5 odsto vremena.
Ali kada su parovi pogledali jedno drugom direktno u oči, veća je verovatnoća da će jedan od njih pratiti pogled svog partnera u naknadnom testu. Mairand i tim su takođe povezivali međusobne poglede oči u usta sa tendencijom da prate pogled svog partnera u drugom eksperimentu.
Količina vremena koje ljudi provedu gledajući jedni druge u oči može biti važna za prenošenje društvenih poruka između njih, kažu istraživači, a različiti obrasci međusobnog gledanja mogu biti korisni za prenošenje određenih poruka u različitim kombinacijama.
Vredi napomenuti da učesnici zadatka sastavljanja liste koji su zajedno završili u ovoj studiji možda nisu bili toliko pogodni za brojne međusobne poglede između lica kao što bi to mogli biti drugi zadaci. Većina je gledala jedno u drugo, ali neuzajamno, a ne unisono.
Tim kaže da bi bilo zanimljivo u budućnosti proučiti kako kontekst razgovora utiče na to kako ljudi gledaju jedni druge.
Veličina uzorka je bila prilično mala, tako da veće studije mogu dati šire rezultate. Druga mogućnost je da dinamika pogleda može biti drugačija kada su ljudi sa prijateljima umesto sa strancima.
„Kontekst društvenih poruka koje se saopštavaju očima ostaje veoma interesantno istraživačko pitanje za budući rad“, zaključuju autori.
