Naučnici NASA-e se zbunjuju oko grupe planeta za koje se čini da se smanjuju. Krivac bi mogao biti zračenje.
Sve vrste svetova postoje izvan našeg Sunčevog sistema. Daleke vanzemaljske planete, zvane egzoplanete, mogu biti gasoviti divlji poput Jupitera, stenoviti globusi veličine naše planete, ili čak „super-pufovi“ sa gustinom šećerne vate.
Ali postoji misteriozni jaz gde bi trebalo da postoje planete oko 1,5 do dva puta veće od Zemlje.
Među preko 5.000 egzoplaneta koje je NASA otkrila, postoji mnogo super-Zemlja (koje su do 1,6 puta šire od naše planete) i dosta sub-Neptuna (otprilike dva do četiri puta više od Zemljinog), ali jedva da ih ima planete između.
„Naučnici o egzoplanetama sada imaju dovoljno podataka da kažu da ovaj jaz nije slučajnost. Nešto se dešava što sprečava planete da dostignu i/ili ostanu na ovoj veličini“, Džesi Kristijansen, naučnik u Caltech-u i naučnik za NASA Ekoplanet Arhiva, navodi se u saopštenju za javnost u sredu.
Naučnici misle da je to zato što se neki sub-Neptuni smanjuju – gube svoju atmosferu i ubrzavaju kroz jaz u veličini dok ne postanu mali kao super-Zemlja.
Kristijansenovo najnovije istraživanje sugeriše da se ti svetovi smanjuju jer zračenje iz jezgra planeta gura njihovu atmosferu u svemir.
Studija, objavljena u The Astronomical Journal, u sredu, mogla bi da reši misteriju nestalih egzoplaneta.
Egzoplanetama koje se skupljaju možda nedostaje masa (a samim tim i gravitacija) da zadrži svoju atmosferu blizu.
Tačan mehanizam gubitka atmosfere, međutim, ostaje nejasan.
Nova studija podržava jednu hipotezu koju naučnici nazivaju „gubitak mase na bazi jezgra“, prema saopštenju.
Gubitak mase koji pokreće jezgro nije trendi novi plan vežbanja. To je kada jezgro planete emituje zračenje koje potiskuje njenu atmosferu odozdo, što dovodi do toga da se ona vremenom odvaja od planete, po oslobađanju.
Druga hipoteza, nazvana fotoevaporacija, kaže da se atmosfera planete raspršuje zračenjem zvezde domaćina.
Ali smatra se da će do fotoisparavanja doći do vremena kada planeta bude stara 100 miliona godina – a gubitak mase na bazi jezgra mogao bi se desiti bliže milijardnom rođendanu planete, prema izdanju.
Da bi testirao ove dve hipoteze, Kristijansenov tim je pogledao podatke iz NASA-inog penzionisanog svemirskog teleskopa Kepler.
Ispitivali su zvezdana jata stara preko 100 miliona godina. Pošto se smatra da su planete približno iste starosti kao i njihove zvezde domaćini, planete u ovim jatima bi bile dovoljno stare da dožive fotoisparavanje, ali ne dovoljno stare za gubitak mase napajano jezgrom.
Naučnici su otkrili da je većina tamošnjih planeta zadržala svoju atmosferu, čineći gubitak mase na osnovu jezgra vjerovatnijim uzrokom eventualnog gubitka atmosfere.
„Međutim, nedavni rad sugeriše kontinuirani niz masovnih gubitaka gde oba procesa funkcionišu“, napisao je Kristijansen na X, platformi koja je ranije bila poznata kao Tviter, podelivši vezu sa procenom Harvarda objavljenom na mreži u julu.
Dakle, misterija još nije rešena.
Prema Christiansenovoj izjavi u izdanju, ni njen rad još nije završen — posebno zato što će se naše razumevanje egzoplaneta razvijati s vremenom.
