Ljudi koji žive sa hroničnim bolom mogu poboljšati svoj osećaj pripadnosti i smanjiti osećaj da su teret drugima i, zauzvrat, verovatnoću da će se ubiti tako što će se „pomiriti sa svojim bolom“, prema studiji Vilija Hejla.
Haleova studija se fokusirala na rezultate anonimnog samoprijavljivanja na nekoliko upitnika od 207 pacijenata sa hroničnim bolom, od kojih su većina bili aktivni vojni pripadnici.
„Sigurno znamo da kada ljudi boluju — a posebno mnogo boli — to ih tera da razmišljaju o samoubistvu jer ne žele da budu u bolovima zauvek“, rekao je Hejl. „Znamo da postoji direktna veza između ove dve stvari: što više boli imate, više ćete imati u smislu samoubilačkih spoznaja.“
Samoubistvo je 10. vodeći uzrok smrti odraslih Amerikanaca, tako da je smanjenje rizika od samoubistva istaknuto pitanje javnog zdravlja, prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje. Pripadnici američke vojske i veterani pokazuju veću stopu samoubistava, pokušaja i smrti u poređenju sa civilima. Na primer, u 2020. prosečan broj veterana koji su umrli od samoubistva svakog dana bio je oko 17, prema najnovijim podacima američkog Ministarstva za boračka pitanja.
Pored toga, veterani doživljavaju hronični bol češće od onih koji nisu služili vojsku, što ih čini još ranjivijim na rizik od samoubistva. Prethodna istraživanja su pokazala da su hronični bol i katastrofalni bol povezani sa višim nivoima samoubilačkih ideja i ponašanja.
Ideja iza studije bila je da jak bol uzrokuje da ljudi imaju samoubilačka saznanja i da jačina bola povećava stepen do kojeg se ljudi osećaju kao teret za druge. Ovo je zasnovano na interpersonalnoj teoriji samoubistva.
Teorija kaže da se samoubilačka ponašanja pojavljuju na preseku želje da se umre samoubistvom i sposobnosti da se izvrši taj čin, ali želja da se ubije proizilazi iz percipirane opterećenosti – ili osećanja kao tereta za druge – i osujećene pripadnosti – ili osećaj odbačenosti od drugih.
Kada se ljudi sa hroničnim bolom osećaju kao teret za druge, žele da se ubiju, rekao je Hejl, ali ako mogu da nauče da prihvate svoj bol i žive danima uprkos bolu, mogu da smanje osećaj opterećenosti, što smanjuje njihovu misli o samoubistvu, rekao je. I dalje će osećati bol, ali će se osećati bolje ako ustanu i nastave sa svakodnevnim aktivnostima.
Prihvatanje hroničnog bola se definiše kao „sposobnost da se uključi u aktivnosti koje su značajne za životne ciljeve pojedinca, čak i ako uključuju doživljavanje bola, kao i sposobnost da se uzdrže od pokušaja da se taj bol smanji“, kaže Hejl.
Da bi se pomirili sa svojim bolom, oni koji doživljavaju hronični bol mogu koristiti tehnike terapije prihvatanja i posvećenosti koje će im pomoći da prođu kroz bol i učestvuju u aktivnostima koje im život čine prijatnim.
„Ono što smo uspeli da pokažemo je da je ovaj odnos između jačine bola i percipirane opterećenosti različit, u zavisnosti od vašeg nivoa prihvatanja bola, kao i odnosa između percipirane opterećenosti i samoubistva. Važno je da li ste se pomirili sa bolom ili ne. “, rekao je Hejl.
„Ako možete da pomerite ljude od toga da se ne mire sa svojim bolom na to da budu samo malo u redu sa njim, to će prepoloviti njihov rizik od samoubistva, a ako možete da ih dovedete do visokog nivoa prihvatanja bola, to će ga se rešiti u celini“.
Rezultati pokazuju kako prihvatanje bola može kratko spojiti odnos između jačine bola i percipirane opterećenosti.
S obzirom na to da prihvatanje bola odražava stepen do kojeg se pojedinci angažuju u aktivnostima koje su značajne čak i ako doživljavaju bol, takvo prihvatanje može olakšati uspešnu društvenu povezanost i smanjiti osujećenu pripadnost jednostavno zato što je veća verovatnoća da će osobe sa visokim prihvatanjem bola učestvovati u aktivnostima sa drugima. , čime se i osujećena pripadnost i percipirana opterećenost čine manje nerešivim, prema istraživaču.
„Čak i ako ne možete u stvari, funkcionalno da uradite bilo šta da poboljšate njihov bol, ako možete da ih naterate da se pomire sa tim, biće manje verovatno da će se ubiti“, rekao je Hejl.
