Dvadeset godina satelitskih podataka pokazuje da deo obalne pustinje koji se proteže na jug od severa Perua do Čilea postaje zeleniji, ali to nije dobra vest.
„Ovo je znak upozorenja, kao kanarinac u rudniku“, upozorava matematičar sa Univerziteta Kembridž Hugo Lepage.
Raštrkane maglovite oaze ispunjene jedinstvenom vegetacijom, zvane lomasi, biber na 2.800 kilometara sušne obale. Njihov jedini izvor vode je morska magla. Ovaj region ima prosečnu količinu padavina od samo 3 do 13 mm godišnje, pri čemu mnogo godina uopšte nije padalo, ostavljajući ga uglavnom potpuno bez vegetacije.
Vrste koje nema nigde drugde u svetu, kao što su divlji paradajz, ugroženi andski kondor i sada popularne vazdušne biljke (Tillandsia), nazivaju ova zelena ostrva među pustinjskim domom.
Ovi delikatni ekosistemi bujaju i raspadaju sa klimatskim ciklusima – ponekad potpuno nestanu za pet do 10 godina, ali onda pojačana kiša tokom godina El Ninja takođe izaziva zapanjujuće periode cvetanja.
Ali tokom poslednjih nekoliko decenija, satelitski podaci otkrivaju da lomi rasuti među dugačkim pojasom podnožja između visokih planina Anda i ogromnog okeana rastu. Iako je ovo blagodat za lokalnu floru i faunu, od kojih je veliki deo ugrožen, njihova zrna verovatno predstavljaju nevolje na drugim mestima.
Veliki obim ovih promena će promeniti ograničenu distribuciju resursa u ovoj oblasti. Poljoprivredna zemljišta koja donose navodnjavanje se takođe šire, dodajući više zelenila u region. Ova promena korišćenja zemljišta direktno utiče i na lome. U međuvremenu, druga područja neočekivano porumene.
„Pacifičke padine obezbeđuju vodu za dve trećine zemlje, a odatle dolazi i većina hrane za Peru“, objašnjava Justas Barns, geograf Univerziteta Kembridž. „Ova brza promena vegetacije, i nivoa vode i ekosistema, neizbežno će uticati na upravljanje vodama i poljoprivrednim planiranjem.
Lepageu i kolegama je trebalo tri godine da verifikuju svoju analizu, uz brojne izlete na teren kako bi istražili neke od zelenih traka koje su identifikovali.
„Prvo, traka se penje dok gledamo prema jugu, idući od 170–780 metara (557–2.559 stopa) u severnom Peruu do 2.600–4.300 metara na jugu Perua“, kaže Barns. „Ovo je kontraintuitivno, jer bismo očekivali da će površinske temperature pasti i kada se krećete na jug i kada se penjete po visini.“
Na njihovo iznenađenje, najveće ozelenjavanje se dešavalo u ranije najsušnijim zonama.
„U severnom Peruu, pojas ozelenjavanja uglavnom leži u klimatskoj zoni koja odgovara vrućoj sušnoj pustinji“, primećuje Lepage. „Dok skeniramo traku idući na jug, ona se uzdiže da leži uglavnom u vrućoj sušnoj stepi i konačno prelazi u hladnu sušnu stepu. Ovo se nije poklopilo sa onim što smo očekivali na osnovu klime u tim regionima.“
Iako istraživači još uvek ne mogu da isključe da povećano ozelenjavanje nije deo nekog dužeg regionalnog klimatskog ciklusa koji 20 godina podaci nisu obuhvatili, trendovi su generalno u skladu sa promenljivim ciklusima padavina izazvanim globalnim koncentracijama CO 2 tokom ovog perioda.
Tim objašnjava da odnos dodatnog ozelenjavanja sa temperaturama zemljišta nije tako jednostavan i da zahteva dalju istragu.
„Ne možemo ništa da uradimo da zaustavimo promene tako velikih razmera. Ali saznanje o tome pomoći će nam da bolje planiramo budućnost“, zaključuje Lepage.
