Dok ljudi razmišljaju o životu na drugim planetama, odmah se suočavamo sa dva izbora. Jedno je putovanje do drugog solarnog sistema koje bi trajalo desetine hiljada godina (sa trenutnom tehnologijom), što bi zahtevalo oko 2.000 generacija da prožive svoje postojanje u skučenim okvirima svemirske letelice uz pridržavanje stroge šeme kontrole stanovništva. Drugi izbor je Mars.
Mars ima nekoliko prednosti, među kojima je i blizina, koja eliminiše potrebu da se ljudi guraju iz vazdušnih komora kada je svemirska letelica puna. Takođe bi omogućilo naprednom timu da uspostavi osnovnu infrastrukturu i da bude najefikasniji – tim bi trebalo da bude ženski.
Istraživači iz tima za svemirsku medicinu, Evropske svemirske agencije u Nemačkoj, sproveli su studiju objavljenu u Scientific Reports koja je otkrila da žene astronauti imaju niže potrebe za vodom za hidrataciju, ukupnu potrošnju energije, potrošnju kiseonika (O 2), ugljen-dioksida (CO 2) i metaboličke proizvodnju toplote tokom misija istraživanja svemira u poređenju sa njihovim muškim kolegama.
U studiji, „Efekti veličine tela i vežbe protiv mera na procene resursa za održavanje života tokom istraživačkih misija sa samo ženskom posadom“, tim je koristio pristup razvijen za procenu efekata „veličine“ tela na potrebe održavanja života kod muških astronauta. Za sve parametre na svim stasima, procene za žene su bile niže nego za uporedive muške astronaute.
Kada se uzme u obzir ograničen prostor, energija, težina i sistemi za održavanje života upakovani u svemirsku letelicu na dugoj misiji, studija otkriva da je ženski oblik najefikasniji tip tela za istraživanje svemira.
Prema NASA-i, troškovi transporta tereta do Međunarodne svemirske stanice (ISS) iznose 93.400 dolara po kg. Studija je otkrila da bi u misiji od 1080 dana, četvoročlanoj ženskoj posadi bilo potrebno 1695 kg manje hrane. Uz neku prostu aritmetiku, misija bi mogla da uštedi preko 158 miliona dolara i oslobodi 2,3 m 3 prostora (ambalaža za hranu), što je ekvivalentno približno 4% naseljive zapremine (60 m 3 ) HALO modula „Gatevai“ u NASA-inom predloženom svemirska stanica u lunarnoj orbiti. Oba faktora bi bila veoma značajna u operativnom smislu, ali ima ih više.
U poređenju sa prethodnom studijom teoretskih muških astronauta, efekat veličine tela na ukupnu potrošnju energije bio je znatno manji kod žena, sa relativnim razlikama u rasponu od 5% do 29% niže. U poređenju sa 50. percentilom rasta za žene u SAD (1,6 m), smanjenja su bila još značajnija od 11% do 41%. Ovo se prevodi u smanjenu upotrebu kiseonika, proizvodnju CO 2 , metaboličku toplotu i upotrebu vode.
Kada su izloženi produženoj mikrogravitaciji svemira, telima astronauta se dešavaju loše stvari. Fiziološke promene izazivaju atrofiju mišića, gubitak koštane mase i smanjeni aerobni i senzomotorni kapacitet, potencijalno utičući na zdravlje članova posade i sposobnost da obavljaju zadatke misije.
Vežbanje u svemiru naziva se „vežba protiv mera“ jer je dizajnirano da se suprotstavi fiziološkim efektima bestežinskog stanja. Tokom ovih vežbi (dve aerobne vežbe po 30 minuta, šest dana u nedelji), astronauti imaju veće stope potrošnje O2, proizvodnje CO2, metaboličke proizvodnje toplote i zahtevaju više vode za rehidrataciju.
Dok sama veličina tela korelira sa energetskim pokazateljima (manji rast, manje utrošene energije), misije koje zahtevaju vežbe protiv mera povećavaju ovaj disparitet jer veća tela troše više energije, trebaju više kiseonika, proizvode više CO 2 i stvaraju više toplote. Pored toga, studija je otkrila da su žene imale 29% manji gubitak vode kroz znojenje tokom jedne aerobne vežbe protiv mera i tako im je bilo potrebno manje vode za rehidrataciju.
Teorijske razlike između žena i muškaraca astronauta rezultat su nižih potreba za odmaranjem i vežbanjem ženskih astronauta, koje su lakše od muškaraca astronauta na ekvivalentnom rastu i imaju niži relativni VO 2 mak (brzina kojom srce, pluća i mišići mogu efikasno koristiti kiseonik tokom vežbanja) vrednosti.
Osim korišćenja resursa, postoje i prednosti u funkcionalnim radnim prostorima, posebno kada više astronauta radi u istom ograničenom području, kao što se često dešava na ISS-u. Na ISS-u, astronauti imaju dovoljno prostora da stanu i rade rame uz rame ili leđa uz leđa kada je to potrebno. Prostori u predloženoj letelici NASA Gatevai su čvršći, stvarajući manje ergonomsko okruženje za više članova posade da rade zajedno. Uži prostori mogli bi da rade jednako efikasno sa manjom posadom.
Podaci studije, u kombinaciji sa prelaskom na prostor staništa manjeg prečnika za trenutno predložene module misije, sugerišu da može postojati nekoliko operativnih prednosti za posadu koja se sastoji od svih žena tokom budućih misija istraživanja svemira ljudi, pri čemu će najznačajnije poboljšanje doći od nižih ženki.
