Globalne emisije zabranjenih hemikalija koje uništavaju ozon se povećavaju

Globalne emisije zabranjenih hemikalija koje uništavaju ozon se povećavaju

Nova analiza je otkrila sve veće emisije nekoliko hemikalija koje oštećuju ozonski omotač uprkos tome što je njihova proizvodnja zabranjena za većinu upotreba prema Montrealskom protokolu – a za to je verovatno odgovorna „rupa u pravilima“.

Istraživanje, objavljeno u časopisu Nature Geoscience, a koje predvode Univerzitet u Bristolu i Nacionalna uprava za okeane i atmosferu (NOAA), svodi porast delom na hemikalije, poznate kao hlorofluorougljenici ili CFC, koje se koriste za pravljenje drugih alternativa pogodnih za ozon. na CFC. Ovo je izuzetak dozvoljen Montrealskim protokolom, ali suprotno njegovim širim ciljevima.

Vodeći autor dr Luk Vestern, naučni saradnik na Univerzitetu u Bristolu i istraživač u NOAA-ovoj Laboratoriji za globalno praćenje (GML), rekao je: „Sada obraćamo pažnju na ove emisije zbog uspeha Montrealskog protokola. Emisije CFC-a od raširenijih upotreba koje su sada zabranjene pale su na tako niske nivoe da su emisije CFC-a iz ranije manjih izvora više na našem radaru i pod nadzorom.“

Prema istraživačima, emisije ovih CFC-a trenutno ne ugrožavaju značajno oporavak ozona. Ali pošto su moćni gasovi staklene bašte, oni i dalje utiču na klimu.

„Kombinovano, njihove emisije su jednake emisiji CO2 2020. za manju razvijenu zemlju kao što je Švajcarska, rekao je Vestern. To je ekvivalentno oko jedan odsto ukupnih emisija gasova staklene bašte u Sjedinjenim Državama“, dodao je dr Vestern.

Međunarodnu studiju sproveo je tim naučnika iz Velike Britanije, SAD, Švajcarske, Australije i Nemačke.

CFC su hemikalije za koje se zna da uništavaju zaštitni ozonski omotač Zemlje. Nekada naširoko korišćen u proizvodnji stotina proizvoda uključujući aerosolne sprejeve, kao što su sredstva za napuhavanje pene i materijala za pakovanje, rastvarači i u hlađenju, proizvodnja CFC-a za takve namene je zabranjena Montrealskim protokolom 2010. godine.

Međutim, međunarodni ugovor nije eliminisao stvaranje CFC-a tokom proizvodnje drugih hemikalija, uključujući hidrofluorougljenike ili HFC, koji su razvijeni kao zamena druge generacije za CFC.

Ova studija se fokusirala na pet CFC-a sa malo ili nimalo poznatih trenutnih upotreba – CFC-13, CFC-112a, CFC-113a, CFC-114a i CFC-115 – i koji imaju atmosferski životni vek u rasponu od 52-640 godina. U smislu njihovog uticaja na ozonski omotač, ove emisije su bile ekvivalentne otprilike jednoj četvrtini nedavno otkrivenog porasta emisija CFC-11, supstance kontrolisane Montrealskim protokolom, za koju se smatra da je posledica neprijavljene nove proizvodnje.

U ovoj studiji, tim je koristio merenja iz Advanced Global Atmospheric Gases Ekperiment (AGAGE), u kojima Univerzitet u Bristolu igra ključnu ulogu, kao i druga merenja Forschungszentrum Julich, u Nemačkoj, Univerziteta Istočne Anglije i NOAA u SAD. Oni su kombinovani sa modelom atmosferskog transporta kako bi se pokazalo da su se globalne atmosferske količine i emisije ovih CFC povećale nakon što je njihova proizvodnja za većinu upotreba ukinuta 2010.

Istraživači su utvrdili da za tri CFC-a koja su proučavali — CFC-113a, CFC-114a i CFC-115 — povećane emisije mogu delom biti posledica njihove upotrebe u proizvodnji dva uobičajena HFC-a koji se prvenstveno koriste u rashladnim uređajima i klimatizaciji. Pokretači koji stoje iza povećanja emisija druga dva CFC-a, CFC-13 i CFC-112a, manje su sigurni.

Iako je tim otkrio rastuće globalne emisije, nisu bili u mogućnosti da identifikuju određene lokacije.

„S obzirom na kontinuirani porast ovih hemikalija u atmosferi, možda je vreme da se razmisli o još malom pooštravanju Montrealskog protokola“, rekao je koautor studije dr Johanes Laube, sa Instituta za energetiku i klimatska istraživanja (IEK) na Forschungszentrum Julich.

Prema istraživačima, ako emisije ovih pet CFC-a nastave da rastu, njihov uticaj može poništiti neke od koristi stečenih Montrealskim protokolom. Studija je primetila da se ove emisije mogu smanjiti ili izbeći smanjenjem curenja povezanih sa proizvodnjom HFC-a i pravilnim uništavanjem svih koproizvedenih CFC-a.

Dr Vestern je zaključio: „Ključni zaključak je da proizvodni proces za neke od hemikalija koje zamenjuju CFC možda nije u potpunosti pogodan za ozon, čak i ako su same zamenske hemikalije.“