Prekomerna težina ili gojaznost povećavaju rizik od smrti za bilo gde od 22% do 91% – što je znatno više nego što se ranije verovalo – dok je rizik od smrtnosti od malo pothranjenosti verovatno precenjen, prema novom istraživanju Univerziteta Kolorado Boulder.
Nalazi, objavljeni 9. februara u časopisu Population Studies, suprotstavljaju se preovlađujućoj mudrosti da višak kilograma povećava rizik od smrtnosti samo u ekstremnim slučajevima.
Statistička analiza skoro 18.000 ljudi takođe osvetljava zamke korišćenja indeksa telesne mase (BMI) za proučavanje zdravstvenih ishoda, pružajući dokaze da ova metrika potencijalno može dovesti do pristrasnosti u nalazima. Nakon što se uzmu u obzir te pristrasnosti, procenjuje se da je oko 1 od 6 smrtnih slučajeva u SAD povezano sa prekomernom težinom ili gojaznošću.
„Postojeće studije su verovatno potcenile posledice smrtnosti života u zemlji u kojoj je jeftina, nezdrava hrana postala sve dostupnija, a sedeći način života postao je norma“, rekao je autor Rajan Masters, vanredni profesor sociologije na CU Boulderu. „Ova studija i druge počinju da otkrivaju pravi danak ove krize javnog zdravlja.“
Dok brojne studije pokazuju da bolesti srca, visok krvni pritisak i dijabetes (koji su često povezani sa prekomernom težinom) povećavaju rizik od smrtnosti, vrlo malo njih je pokazalo da grupe sa višim BMI imaju veću stopu mortaliteta.
Umesto toga, u onome što neki nazivaju ‘paradoksom gojaznosti’, većina studija pokazuje krivinu u obliku slova U: oni u kategoriji „prekomerne težine“ (BMI 25 do 30) iznenađujuće imaju najmanji rizik od smrtnosti. Oni u kategoriji „gojazni” (30 do 35) imaju mali ili nikakav povećan rizik u odnosu na takozvanu „zdravu” kategoriju (18,5-25). I „manje težine“ (manje od 18,5) i ekstremno gojazni (35 i više) su pod povećanim rizikom od smrti.
„Konvencionalna mudrost je da povišen BMI generalno ne povećava rizik od smrtnosti dok ne dođete do veoma visokog nivoa i da zapravo postoje neke koristi za preživljavanje od prekomerne težine“, rekao je Masters, socijalni demograf koji je svoju karijeru proveo proučavajući trendove mortaliteta. „Bio sam sumnjičav prema ovim tvrdnjama.“
On je primetio da se BMI, koji lekari i naučnici često koriste kao zdravstvenu meru, zasniva samo na težini i visini i da ne uzima u obzir razlike u telesnom sastavu ili koliko dugo je osoba bila gojazna.
„To je odraz rasta u određenom trenutku. To je to“, rekao je Masters, napominjući da je Tom Kruz (na 5 stopa 7 inča i izuzetno mišićavih 201 funtu u jednom trenutku) imao BMI od 31,5, što ga je poznato kategoriju „gojazni“. „Ne obuhvata u potpunosti sve nijanse i različite veličine i oblike u kojima telo dolazi.“
Da bi videli šta se dogodilo kada su te nijanse uzele u obzir, Masters je istražio Nacionalnu anketu o zdravlju i ishrani (NHANES) od 1988. do 2015., gledajući podatke od 17.784 ljudi, uključujući 4.468 smrtnih slučajeva.
Otkrio je da je punih 20% uzorka koji je okarakterisan kao „zdrava“ težina bilo u kategoriji gojaznih ili gojaznih u prethodnoj deceniji. Kada se razdvoji, ova grupa je imala znatno lošiji zdravstveni profil od onih u kategoriji čija je težina bila stabilna.
Masters je istakao da doživotno nošenje viška kilograma može dovesti do bolesti koje, paradoksalno, dovode do brzog gubitka težine. Ako se podaci o BMI uhvate tokom ovog vremena, to može da iskrivi rezultate studije.
„Tvrdio bih da smo veštački naduvali rizik od smrtnosti u kategoriji niskog BMI tako što smo uključili one koji su imali visok BMI i koji su nedavno izgubili na težini“, rekao je on.
U međuvremenu, 37% onih koji su okarakterisani kao gojazni i 60% onih sa gojaznim BMI imali su niži BMI u prethodnoj deceniji. Posebno, oni koji su se tek nedavno ugojili imali su bolji zdravstveni profil.
„Posledice visokog BMI po zdravlje i smrtnost nisu poput prekidača za svetlo“, rekao je Masters. „Postoji sve veći broj radova koji sugerišu da posledice zavise od trajanja.“
Uključujući ljude koji su većinu svog života proveli sa niskom težinom BMI u kategorije sa visokim BMI, prethodne studije su nenamerno učinile da visoki BMI izgleda manje rizično nego što jeste, rekao je on.
Kada je pogledao razlike u distribuciji masti unutar kategorija BMI, takođe je otkrio da varijacije čine ogromnu razliku u prijavljenim zdravstvenim ishodima.
Kolektivno, nalazi potvrđuju da su studije „značajno pogođene“ pristrasnošću vezanom za BMI.
Kada je ponovo analizirao brojeve bez ovih pristrasnosti, nije pronašao U-oblik, već ravnu uzlaznu liniju, pri čemu oni sa niskim BMI (18,5-22,5) imaju najmanji rizik od smrtnosti.
Suprotno prethodnim istraživanjima, studija nije otkrila značajno povećanje rizika od smrtnosti za kategoriju „male težine“.
Dok je prethodna istraživanja procijenila da je 2 do 3% smrtnih slučajeva odraslih u SAD uzrokovano visokim BMI, njegova studija navodi da je udio osam puta veći.
Masters je rekao da se nada da će istraživanje upozoriti naučnike da budu „ekstremno oprezni“ kada donose zaključke na osnovu BMI. Ali on se takođe nada da će rad skrenuti pažnju na ono što ne vidi kao problem za rešavanje samih pojedinaca, već na krizu javnog zdravlja koju podstiče nezdravo ili „gojazno“ okruženje u SAD.
„Za grupe rođene 1970-ih ili 1980-ih koje su čitav život živele u ovoj gojaznoj sredini, izgledi za zdravo starenje u starijoj odrasloj dobi trenutno ne izgledaju dobro“, rekao je on. „Nadam se da ovaj rad može uticati na diskusije na višem nivou o tome šta mi kao društvo možemo da uradimo po tom pitanju.
