Kada su u pitanju video igrice, dečaci su glavni izvor brige roditelja, i možda s pravom.
Prema norveškim podacima iz istraživačkog projekta EU Kids Online, 69% dečaka uzrasta 9–17 godina izjavilo je da se igra svakodnevno, dok samo 15–19% devojčica radi isto,
U svojoj doktorskoj tezi, Khalid Ezat Azam, naučni saradnik na Odeljenju za medije i komunikacije, ispitao je navike igranja dece i mladih ljudi i zabrinutosti koje oni izazivaju. Neki od njegovih otkrića su iznenađujući.
„Otkrili smo da očevi najčešće brinu da se njihovo dete previše igra. To je u suprotnosti sa prethodnim istraživanjima koja su govorila u suprotnom smeru. U prethodnim istraživanjima ispitanici su često bile majke“, kaže Azam.
U projektu EU Kids Online, međutim, postojao je relativno izjednačen broj majki i očeva koji su učestvovali u prikupljanju podataka u Norveškoj.
U Norveškoj je 1001 dečak i devojčica učestvovao u istraživanju, zajedno sa majkom ili ocem. Polovina očeva je izrazila zabrinutost. Postojala je 62% veća šansa za izražavanje zabrinutosti među očevima.
Zajedno sa profesorkom Elisabeth Staksrud i istraživačem Kjartanom Olafssonom, Azam je analizirao upitnike na koje su odgovorila i deca i roditelji.
Pored toga, vodio je kvalitativne intervjue sa roditeljima. U ovim intervjuima, nalazi su podržali prethodne nalaze koji pokazuju da su roditelji najviše zabrinuti za dečake.
„Posebno kada su roditelji govorili da su zavisni od kompjuterskih igrica, fokus je odmah prebačen na dečake. U nekim slučajevima smo intervjuisali roditelje devojčica. Oni su zatim pominjali rođaka, ujaka ili nekoga o kome su čitali“, kaže Azam.
On smatra da se dečaci, u većoj meri nego devojčice, smatraju „krivima dok se ne dokaže da su nevini“.
„To je kao na aerodromu, gde se sumnja da su određene ciljne grupe umešane u kriminal. Protiv ovih grupa se preduzima nekoliko mera, iako se na to mrko gleda. Slično, dečaci se svađačkim očima prate kada su kompjuterske igrice u pitanju. Roditelji znajte da dečaci češće upadaju u nevolje i žele da preduzmu mere predostrožnosti“, smatra on.
Koliko često se dete igralo takođe je uticalo na to koliko su roditelji zabrinuti.
„Čini se da je prag između dece koja se igraju svaki dan i one koja se igraju ređe. Ako dete kaže da se igra svakodnevno ili nekoliko puta dnevno, roditelji su više zabrinuti“, kaže Azam.
Doktorska teza sadrži nekoliko nalaza. Između ostalog, predlaže da:
Određeni nalazi su iznenadili Azama i njegove kolege:
Na primer, izgleda da detetov doživljaj porodičnog okruženja nije uticao na zabrinutost roditelja. Deca su pitana da li ih kod kuće slušaju, da li se porodica trudi da im pomogne i da li se tamo osećaju bezbedno. Činjenica da nijedan od ovih faktora nije bio važan, u suprotnosti je sa nalazima prethodnih istraživanja.
Čini se da to da li je dete provodilo neko vreme sa prijateljima licem u lice takođe nije uticalo na zabrinutost njihovih roditelja. Ni učešće deteta u aktivnostima van kuće.
Azam podvlači da podaci o deci mogu imati metodološka ograničenja.
„Takođe se mora napomenuti da je postojala reprezentativna selekcija koja je učestvovala u studiji, gde problemski igrači ili igrači koji imaju rizik od razvoja problema mogu nestati u gomili“, dodaje on.
„Verujemo da je zabrinutost uglavnom zbog opreznog pristupa kompjuterskim igricama većine roditelja, a ne reakcije na problem koji se već pojavio“, kaže on.
Porodično okruženje i drugi faktori u vezi sa postupcima dece verovatno bi bili značajniji da je uzorak obuhvatio više dece sa problemima u igricama ili porodica sa visokim nivoom konflikta.
Kada su očevi iu intervjuima i anketama izrazili više zabrinutosti od majki, Azam spekuliše da li je to povezano sa sopstvenim iskustvima očeva.
„Ovo je generacija roditelja koja je odrasla uz kompjuterske igrice. Ako danas imate 45-50 godina i ste otac, veća je šansa da ste igrali kompjuterske igrice kada ste bili mlađi nego da ste majka otprilike iste. godine. Možda je bilo sjajno zabavno, ali neki su možda iskusili da su izgubili prijatelje ili da je to uticalo na njihove ocene. Neki od očeva to pominju“, priča Azam.
„Ako očevi to nisu iskusili, možda su videli ili čuli za druge koji jesu“, dodaje on.
U međuvremenu, intervjui pokazuju da majke osećaju veći pritisak da budu „dinamičan roditelj“—u ovom slučaju da pokažu interesovanje, budu u toku sa novim igricama i donose pravila u saradnji sa decom, u skladu sa preporukama fondacija Barnevakten (Deca i mediji).
„U intervjuima, nekoliko majki kaže da se osećaju loše što svojoj deci ne pružaju dovoljnu podršku kada je u pitanju igranje igara, i da osećaju da bi trebalo češće da se priključuju njihovim igrama. Čini se da je majkama važnije da žive bolje. ovom idealu“, kaže Azam.
„Očevi retko osećaju ovakav pritisak, sudeći po intervjuima koje je on vodio. To možda utiče i na zabrinutost roditelja“, kaže on.
Možda je očevima lakše da kažu da su zabrinuti. Dok majke provode više vremena razmišljajući o tome šta je dobar roditelj i da li dobar roditelj treba da brine o igrama svoje dece, on se pita.
Azam smatra da je ovih dana teško znati šta je ideal za dobrog roditelja na ovim prostorima. On smatra da saveti o podršci dečijim igrama nisu „jedna veličina za sve“.
„Ova vrsta saveta je prilagođena tehnološkim optimistima. Ubuduće, trebalo bi razmisliti o tome da savete učinimo inkluzivnijim, kako bi upoznali porodice sa različitim pogledima na digitalne medije“, kaže on.
