Volimo našu piletinu. Volimo našeg lososa. Zahvaljujući tome kako uzgajamo ova dva popularna proteina, njihov uticaj na životnu sredinu je iznenađujuće sličan.
Ključ je u hrani, rekao je morski ekolog sa Univerziteta Santa Barbara Ben Halpern, direktor UCSB-ovog Nacionalnog centra za ekološku analizu i sintezu i autor rada koji se pojavljuje u časopisu Current Biologi. U pokušaju da otkrije mogućnosti za smanjenje značajnih ekoloških pritisaka globalne proizvodnje hrane, on i međunarodni tim kolega su detaljno pogledali kako uzgajamo ove dve veoma popularne životinje za ishranu, posebno se fokusirajući na dinamiku između kopna i mora .
„Piletinu se hrane ribom iz okeana, baš kao i losos, a losos se hrani biljnim proizvodima kao što je soja, baš kao i piletina“, rekao je Halpern, upoređujući industrijski uzgajane piliće brojlera i uzgajane salmonide (losos, morska pastrmka i čar) . Pored kopnenih useva, pilići se hrane ribljim brašnom i ribljim uljem; dok se losos, koji obično jede drugu ribu, uzgaja sa kopnenom hranom, kao što su uljane kulture, soja i pšenica. „U izvesnom smislu“, primetio je, „mi zaista imamo ’morsko pile‘“.
Istraživači su otkrili da je 95% kumulativnog ekološkog otiska ove dve stavke (emisije gasova staklene bašte, zagađenje nutrijentima, upotreba slatke vode i prostorni poremećaji) koncentrisano na manje od 5% planete, sa 85,5% prostornog preklapanja između dva proizvoda, uglavnom zbog zajedničkih sastojaka hrane. Prema studiji, ukupni kumulativni pritisci proizvodnje piletine najveći su u Sjedinjenim Državama, Kini i Brazilu.
Za ribu, najveći kumulativni pritisci se nalaze kod obala Čilea, Meksika i Kine, uz određeni pritisak na kopno zbog akvakulture lososa. Pored toga, istraživači su otkrili da, iako piletina ima devet puta veći uticaj na životnu sredinu od uzgojenog lososa, ima 55 puta veću proizvodnju od lososa, što je efikasnost uglavnom zahvaljujući veoma brzom reproduktivnom ciklusu pilića – šest do osam nedelja da bi dostigli klaničnu težinu u odnosu na jednu. do dve godine za lososa.
Unutar tih 5% planete koja nosi ekološki pritisak proizvodnje piletine i lososa, postoje varijacije u ekološkoj efikasnosti metoda uzgoja. U slučaju piletine, na primer, SAD (najveći svetski proizvođač piletine) i Brazil (drugi po veličini) su efikasniji od Kine (treći po veličini). Takođe postoje varijacije između pritisaka na životnu sredinu u odnosu na količinu proizvedenog lososa koje se razlikuju po geografskom položaju, što ukazuje na mogućnosti da se poboljša efikasnost uz minimiziranje uticaja na životnu sredinu.
Piletina i losos su među najpopularnijim izvorima proteina, a prema istraživačima, relativno su ekološki efikasni u poređenju sa proizvodnjom drugih životinjskih proteina kao što su govedina i svinjetina. Međutim, veličina njihove proizvodnje i njihovo preklapanje u smislu uticaja na životnu sredinu postavlja zanimljiva pitanja o suptilnim vezama između morske i kopnene proizvodnje proteina, što bi, zauzvrat, moglo da pruži mogućnosti za promovisanje održivosti. U isto vreme, studija naglašava važnost integracije prehrambenih politika u oblastima i sektorima kako bi se unapredila održivost sistema hrane, kažu istraživači.
„Zaista smo se zainteresovali da razumemo kako ove dve kritično važne i dominantne namirnice utiču na našu planetu i kako se upoređuju“, rekao je Halpern. „Znao sam iz prošlih istraživanja da sam bio deo toga da je ono što hranimo životinje ključni deo onoga što određuje njihov uticaj na životnu sredinu, ali zaista nisam očekivao da će piletina i uzgajani losos biti toliko slični. Stara izreka da „mi je ono što jedemo“ odnosi se i na životinje na farmi!“
