Aleksandra Nikolić Matić, bivša novinarka a sada profesorka srpskog jezika u Tehničkoj saobraćajnoj školi Zemun, priča nam kako je pre nekoliko godina i sama bila žrtva nasilja od strane jedne svoje učenice, piše N1.
„Pre desetak godina sam imala pretnje smrću, zar to nije užasno nasilje? Ta devojčica koja je to uradila u četvrtom razredu – anoninmna pretnja smrću, koja je bila upućena mome sinu, koji je bio mlađi tinejdžer. Možete misliti, dobijam poruku SMS, policija je reagovala neverovatnom brzinom. Ne govore mi odmah o kome je reč. Vrlo brzo dobijam odgovor da je reč o učenici koja je postala punoletna. I meni je pravni savet da je tužim privatno. Njena majka je u šoku potpunom. Ona nema jedinicu zbog ocena, zbog druge dece. Ona se ne izvinjava. Smanjena joj je ocena iz vladanja. Da li je to normalno?“, pita sagovornica N1.
Da li je normalno i da učenik prospe kantu đubreta profesoru na glavu, pita se pomoćnik direktora Tehničko saobraćajne skole.
„Mi smo radili fasadu na zgradi, bile su postavljene građevinske skele. Deca su ušla kroz prozor u njenu učionicu i vrlo neprimereno se ponašala. Sve je bilo snimljeno, verovatno je bilo postavljeno na neke društvene mreže. Između ostalog su i digli korpu za otpatke iznad nje i istresli“, priseća se nemilog događaja Tomislav nađ, pomoćnik direktora Tehničko saobraćajne škole.
Prosvetni radnici nisu samo žrtve dece delikvenata već i njihovih roditelja. Prošle godine u Saobraćajnoj školi u Zemunu jedan roditelj nije bio, kako je rekao, zadovoljan ponašanjem razrednog starešine prema njegovom detetu. Pomoćnik direktora je mislio da je poroblem razgovorom rešen.
„Čovek je sa osmehom izašao na vrata. Ja ga ispratio oduševljen što sam amortizavao situaciju. Da bi se kroz nekoliko minuta vratio i sačekao kolegu koji je izlazio i udario ga ispred škole“, kaže Nađ.
Razlozi zbog kojih do nasilja dolazi su brojni. Kao primarni ističu se sistemski problemi i potpuno urušavanje svih društvenih institucija, kaže psihološkinja Nađa Đedović.
„Ono što je degradirano je obrazovanje. Učenici gledaju na profesuru kao na loše kotiran posao. Učili su ceo život da bi bili nastavnici u školama. To je vrlo nipodaštavajuće i odatle kreće. Vrednuje se samo ocena, ocena je jedino što je važno. Nikad nisam imala isustvo da se neko žalio što se nešto ne radi na času ili da je dobio dobru ocenu, a da ništa nije radio. To se neguje“, objašnjava psihološkinja.
„Ruke su vezane jer mi nemamo nikakve instrumente. Mi možemo da pošaljemo to dete, da zovemo roditelje, dok se pokrene postupak, pa pojačani vaspitni rad, pa psiholog… I to sve traje“, rekao je Nađ.
„Obično je vrlo tanka linija da li ćete biti žrtva ili ne. Druga je stvar odnos sa roditeljima. Mene zakon ne štiti, samo moj lični autoritet me štiti“, rekla je profesorka Nikolić Matić sa početka priče.
Uticaj rijalitija u sistemu gde institucije ne postoje poražavajuće deluje na mlade, smatraju stručnjaci.
„Razlika između stare škole i klinaca koji su okrenuti medijima, i što je još gore njihovih roditelja koji su okrenuti medijima. A zna se šta su u Srbiji mediji – to su rijaliti programi, da – ljudi gledaju rijaliti programe. Tu je model ponašanja i to se sve reflektuje“, dodaje Nikolić Matić.
Psihološkinja Đedović objašnjava da ako ste stalno izloženi nekom obliku nasilja, to se uzima kao normala i učenici se pitaju zašto na isti način ne bi rešavali sukobi sa vršnjacima ili roditeljima.
Sve ovo su razlozi, zbog kojih profesori smatraju da zaslužuju da im se dodeli status službenog lica.
„Apsolutno se slažem i to je bio predlog pre nekoliko godina i na kraju je negde zapelo“, rekao je Nađ i dodao da bi taj status doneo neko uvažavanje od roditelja i učenika.
„Ja sam čak razmišljala da prosvetni radnici imaju beneficirani radni staž. Danas treba da budete opasan baja da bi vas sa 58 godina cenili“, kaže Nikolić Matić.
Beneficiran ili ne, status prosvetnih radnika ostaje trajno degradiran. Nekada su, kažu, uživali poštovanje, kada se znanje cenilo. Danas kada je znanje samo retkima važno, osećaju kao da njihova uloga u društvu više ne postoji.
