BIRN je u okviru višegodišnjeg istraživanja prikupio podatke o javnim nabavkama opreme za nadzor i mapirao ih na interaktivnoj platformi. Ovi podaci su prikupljeni iz javno dostupne dokumentacije uz pomoć internog alata TenderSpy, koji je razvijen za sistematsko praćenje javnih nabavki. Rezultat je detaljan uvid u to gde se u Srbiji koriste kamere koje prepoznaju lica i registarske tablice, kao i gde se snima zvuk.
Broj nabavljene opreme za nadzor je zapravo znatno veći, jer Ministarstvo unutrašnjih poslova, Vojska Srbije, Vojnobezbednosna agencija VBA, Vojnoobaveštajna agencija VOA i Bezbednosno-informativna agencija BIA ovu vrstu opreme nabavljaju po posebnom režimu. Stručnjaci ističu da navedeni tipovi opreme imaju svoju bezbednosnu svrhu, ali nose rizik od zloupotrebe, posebno kada je reč o privatnosti građana.
Advokat Miloš Stojković naglašava da pravo na privatnost predstavlja ustavnu kategoriju i da se ne bi smelo zadirati u privatnost bez adekvatnog osnova. Tehnologija se razvila brže od pravnih regulativa, što dovodi do nagomilanih problema. Ovakav nadzor ne odnosi se samo na zaposlene u institucijama, već i na građane koji posećuju te objekte ili prolaze pored njih.
U slučaju gradova koji postavljaju kamere na javnim mestima, nadzor zahvata širok krug ljudi, što postavlja pitanja o ravnoteži između bezbednosti i privatnosti. Pitanja koja se nameću nisu samo tehnička, već i etička, jer ovakvi sistemi mogu ugroziti privatnost, slobodu kretanja i pravo na okupljanje, posebno kod osetljivih grupa.
BIRN otkriva da se audio i video-nadzor koristi u različitim javnim institucijama, uključujući autobuse GSP-a u Beogradu. Ovaj slučaj je podstakao Poverenika za informacije od javnog značaja da pokrene inspekcijski nadzor. Istraživanje takođe ukazuje na to da gotovo sve kamere u autobusima imaju ugrađene mikrofoni, što dodatno komplikuje pitanje privatnosti.
Nevladina organizacija Partneri Srbija ističe da mikrofon menja prirodu nadzora, jer omogućava prikupljanje sadržaja govora. U Srbiji ne postoji poseban zakon koji uređuje audio-video nadzor javnih institucija van policijskog sistema. Ovaj nedostatak regulative može dovesti do prekomerne obrade podataka i zloupotrebe snimaka.
Istraživanje BIRN-a takođe otkriva da su lokalne samouprave i drugi organi javne vlasti nabavljali opremu za audio-nadzor. Osetljivo pitanje audio-nadzora odnosi se i na radna mesta, gde zaposleni rade pod stalnim nadzorom. Takva praksa može uticati na uslove rada i osećaj sigurnosti među zaposlenima.
