Sante leda se odvajaju od obalnog glečera Antarktika mnogo brže nego što priroda može da dopuni raspadnuti led, udvostručujući prethodne procene gubitaka od najvećeg ledenog pokrivača na svetu u poslednjih 25 godina, pokazala je satelitska analiza u sredu.
Prva studija ove vrste, koju su predvodili istraživači NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon (JPL) u blizini Los Anđelesa i objavljena u časopisu Nature, izaziva novu zabrinutost zbog toga koliko brze klimatske promene slabe plutajuće ledene police na Antarktiku i ubrzavaju porast globalnog nivoa mora.
Ključni nalaz studije bio je da je neto gubitak antarktičkog leda od komada obalnih glečera koji se „tele“ u okean skoro jednako velik kao neto količina leda za koju su naučnici već znali da se gubi zbog stanjivanja uzrokovanog topljenjem ledenih polica. odozdo zagrevajućim morima.
Uzeti zajedno, stanjivanje i teljenje smanjili su masu ledenih polica na Antarktiku za 12 triliona tona od 1997. godine, dvostruko više od prethodne procene, zaključuje se u analizi.
Neto gubitak ledenog pokrivača kontinenta samo od teljenja u poslednjih četvrt veka obuhvata skoro 37.000 kvadratnih kilometara, područje skoro veličine Švajcarske, prema naučniku JPL Čedu Grinu, vodećem autoru studije.
„Antarktik se raspada na svojim ivicama“, rekao je Grin u NASA-inoj objavi nalaza. „A kada se ledene police smanjuju i oslabe, masivni glečeri kontinenta imaju tendenciju da ubrzaju i povećaju stopu globalnog porasta nivoa mora.“
Posledice bi mogle biti ogromne. Na Antarktiku se nalazi 88 odsto potencijala nivoa mora od celokupnog leda na svetu, rekao je on.
Polici leda, trajni plutajući slojevi smrznute slatke vode pričvršćeni za kopno, potrebne su hiljade godina da se formiraju i deluju kao podupirači koji zadržavaju glečere koji bi inače lako klizili u okean, izazivajući podizanje mora.
Kada su ledene police stabilne, dugoročni prirodni ciklus teljenja i ponovnog rasta održava njihovu veličinu prilično konstantnom.
Poslednjih decenija, međutim, zagrevanje okeana je oslabilo police odozdo, što je fenomen koji je ranije dokumentovan satelitskim visinomerima koji mere promenljivu visinu leda i pokazuju gubitke u proseku od 149 miliona tona godišnje od 2002. do 2020. godine, prema NASA-i.
Za svoju analizu, Grinov tim je sintetizovao satelitske snimke sa vidljivih, termalno-infracrvenih i radarskih talasnih dužina kako bi od 1997. godine preciznije nego ikada prikazao glacijalni tok i teljenje preko 50.000 km obale Antarktika.
Gubici mereni teljenjem toliko su nadmašili obnavljanje prirodnog ledenog pojasa da su istraživači otkrili da je malo verovatno da će se Antarktik do kraja ovog veka vratiti na nivoe glečera pre 2000. godine.
Ubrzano glacijalno teljenje, poput stanjivanja leda, bilo je najizraženije na Zapadnom Antarktiku, području koje je teže pogođeno zagrejavajućim okeanskim strujama. Ali čak i na istočnom Antarktiku, regionu čije su ledene police dugo smatrane manje ranjivim, „vidimo više gubitaka nego dobitaka“, rekao je Grin.
Jedan događaj teljenja na istočnom Antarktiku koji je iznenadio svet bio je kolaps i dezintegracija masivne ledene police Konger-Glencer u martu, što je verovatno znak većeg slabljenja koji dolazi, rekao je Grin.
Erik Volf, profesor istraživanja Kraljevskog društva na Univerzitetu u Kembridžu, ukazao je na analizu studije o tome kako se ledeni pokrivač istočnog Antarktika ponašao tokom toplih perioda prošlosti i modele za ono što se može dogoditi u budućnosti.
„Dobra vest je da ako se zadržimo na 2 stepena globalnog zagrevanja koje obećava Pariski sporazum, porast nivoa mora zbog ledenog pokrivača istočnog Antarktika trebalo bi da bude skroman“, napisao je Volf u komentaru na studiju JPL.
Neuspeh da se obuzdaju emisije gasova staklene bašte, međutim, rizikovao bi da doprinese „mnogom porastu nivoa mora u narednih nekoliko vekova“, rekao je on.
