Još jedna posledica pandemije koronavirusa je kriza hraniteljstva u svetu. U Srbiji dve godine nije bilo obuke novih porodica, pa se deca, kojoj je potrebna zaštita države, smeštaju u institucije. Od početka godine, na području Beograda, od pedeset dvoje dece samo šestoro je dobilo hraniteljsku porodicu.
Dobri hranitelji nisu supermeni od kojih se traži nemoguća misija. To su prosečne porodice, dobri roditelji pre svega svojoj biloškoj deci i humani ljudi koji žele da pomognu napuštenom i povređenom detetu.
„Hraniteljstvo je zahtevno. Danonoćno imate obavezu prema deci. Treba raditi na samopouzdanju dece, jer dođu sa traumama. To nije slučaj kod naše Nataše“, kaže Mirjana Bojinović, hraniteljica iz Robaje kod Mionice.
Dodaje da im je najveća podrška Centar za porodični smeštaj i usvojenje.
Gotovo trećina hraniteljskih porodica je srodnička. To je dobro, jer dete koje je ostalo bez roditelja ne ide u nepoznato. Te porodice, međutim, ne žele da se staraju i o drugoj deci.
Od kako je kovid 19 zaustavio obuku, nema novih hranitelja. U Novom Pazaru, na primer, postoji samo jedna hraniteljska porodica. Kritično je svuda, pa i u glavnom gradu.
„Imali smo skoro 52 zahteva za smeštaj beogradske dece od početka godine. Realizovali smo samo šest, što je poprilično alarmantan podatak“, ukazuje Ana Simić, rukovodilac Službe za procenu, praćenje, podršku i obuku hraniteljskih porodica i unapređenje hraniteljstva.
Kaže i da, prema prošlogodišnjim podacima, u Srbiji ima 672 hraniteljske porodice, u koje je smešteno 1.013 dece.
„Aktuelne potrebe su sigurno dva ili tri puta veće“, navodi Simićeva.
Mnoga deca zato odlaze u dom i čekaju smeštaj u porodicu. A to može da potraje.
„Najteže je kada se dete odvaja od svojih roditelja i srodnika, bilo da ide u ustanovu ili u hraniteljsku porodicu. Tendencija je da dete ima što manji broj promena i prekida veza bliskosti, uspostavilo tokom određenih iskustava života u porodici“, objašnjava psihološkinja Vesna Tekić.
Milka Milovanović Minić, državna sekretarka u Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju, ističe da je najvažnije da se uloži dodatni napor da se dete ujedini sa svojom biološkom porodicom, kada je to moguće, kao i da se porodici pruži maksimalna podrška.
Kada to nije moguće, za dete je hraniteljska porodica bolje rešenje od doma. Krizi hraniteljstva u Srbiji doprinosi i to što se hranitelji neretko pominju u negativnom kontekstu.
„Nije dobro da potenciramo priču da je hranitelj postao hranitelj, zato što dobija novac. To prosto nije tačno. Dobija novac da bi obezbedio najbolje uslove za razvoj i život deteta, za koje se obavezao da će boraviti u njegovoj porodici i da će mu pružiti maksimalnu podršku“, navodi Milovanović Minić.
Posle 14 godina, usvojen je novi pravilnik o hraniteljstvu. Predviđa veću podršku, ali i kontrolu hranitelja. Potencira se razvoj hraniteljstva za mlade koji sa punoletstvom, po izlasku iz ustanova nemaju gde da odu.
