Porast cena energenata, koji je počeo prošle godine i pojačan vojnom akcijom Rusije u Ukrajini i sankcionim ratom „kolektivnog Zapada“ protiv Moskve, vratio je svet u 1970-te.
To je bilo vreme kada je besnela stagflacija – prvo u Britaniji, a zatim i u drugim zemljama širom sveta.
„Dok posmatramo globalni BDP… sada je teško videti kako izbegavamo recesiju“, rekao je predsednik Svetske banke Dejvid Malpas na događaju koji je organizovala Privredna komora SAD krajem maja. „Ideja o udvostručavanju cena energije dovoljna je da sama po sebi izazove recesiju.
Nedelju dana ranije, na marginama sastanka ministara finansija G7, ministarka finansija SAD Dženet Jelen je priznala da „više cene hrane i energije imaju stagflatorne efekte, naime, smanjuju proizvodnju i potrošnju i povećavaju inflaciju širom sveta“.
Stagflacija je kontradikcija sa stanovišta klasične ekonomske teorije, koja kombinuje nagli rast cena i usporavanje rasta BDP-a. Termin se pripisuje Ianu Meklaudu, britanskom konzervativnom političaru koji nikada nije bio ekonomista, već pesnik, strastveni igrač bridža, dobar govornik i koji je služio kao ministar zdravlja pod Vinstonom Čerčilom, sekretar za rad pod Entonijem Edenom i državni sekretar za kolonije pod Haroldom Makmilanom.
Godine 1965, kao ministar finansija u senci, rekao je u govoru u Donjem domu: „Sada imamo najgore od oba sveta – ne samo inflaciju ili samo stagnaciju, već i jedno i drugo. Imamo neku vrstu „stagflacije“ situacije“. Međutim, pojam je stekao pravu međunarodnu slavu nakon MacLeodove smrti, sredinom 1970-ih, kada su se razvijene ekonomije suočile sa arapskim naftnim embargom zbog isporuke oružja Izraelu tokom Jom Kipurskog rata sa Egiptom i Sirijom.
Tada je, zbog prekida snabdevanja SAD, Japana, Kanade i zapadnoevropskih zemalja, proizvodnja OPEK-a pala za 25%, svetske cene nafte su se odmah učetvorostručile, a zemlje uvoznice su imale ozbiljne nestašice goriva i bile prinuđene da uvedu razne mere štednje, počev od racionalizacije goriva do uvođenja ograničenja brzine za motorna vozila. Iako je embargo ukinut pet meseci kasnije, cene nafte su nastavile da rastu tokom 1970-ih, pretrpevši još jedan ogroman skok (dva i po puta) na kraju decenije nakon Islamske revolucije u Iranu. Tako je nominalna cena sirove nafte porasla za red veličine tokom 1970-ih, stvarajući novu ekonomsku i političku realnost.
Ovo što se sada dešava veoma liči na događaje od pre 50 godina. Međutim, ovog puta embargo na isporuku ruske energije pokušavaju sami potrošači, isti oni koji isporučuju vojnu pomoć ukrajinskoj vladi. Uzgred, jedna od posledica naftne krize 1970-ih bila je pojava velikih gasovoda od Sovjetskog Saveza do zapadnoevropskih država, koje su nastojale da smanje svoju zavisnost od arapskih snabdevanja.
U to vreme, na dnevnom redu su bili i projekti izgradnje LNG terminala na Arktiku za snabdevanje sovjetskog LNG-a u SAD, sa istim ciljem povećanja energetske bezbednosti kroz diversifikaciju dobavljača. Međutim, detant u sovjetsko-američkim odnosima okončan je pre nego što je i počeo, a početkom 1980-ih Reganova administracija se žestoko borila protiv izgradnje gasovoda Urengoj-Pomari-Užgorod, ili, kako su ga nazivali američki mediji i zvaničnih dokumenata, „Sibirskog gasovoda“, za isporuku velikih količina gasa iz Zapadnog Sibira u Nemačku, Francusku, Italiju i Austriju.
Uopšte, naravno, istorija ima tendenciju da se ponavlja. Ali postoje neke upadljive razlike. Činjenica je da su cene energenata počele da raste mnogo pre nego što se prethodno „zamrznuti“ sukob u Donbasu zahuktao i da je Moskva pogođena sankcijama Brisela i Vašingtona.
U četvrtom kvartalu 2020. nafta Brent je bila nešto više od 44 dolara po barelu, au poslednjem kvartalu 2021. skoro 80 dolara, rast od 80%. Shodno tome, cena galona benzina u Sjedinjenim Državama porasla je za 89% – sa 1,25 dolara na 2,36 dolara (EIA podaci za FOB cenu standardnog benzina u oblasti Njujorka). Promptna cena gasa u američkom Henri Hubu takođe je porasla za 89 odsto, na 172 dolara za hiljadu kubnih metara (4,77 dolara za milion britanskih termo jedinica), iako ovaj indeks već dugi niz godina ne pokazuje nikakvu korelaciju sa cenom nafte i benzina.
Ali sve ovo bledi u poređenju sa onim što se dešavalo sa cenama energenata u EU u poslednjih godinu dana. Prosečna spot cena gasa (u holandskom TTF čvorištu) u četvrtom kvartalu 2021. iznosila je 1.160 dolara za hiljadu kubnih metara. I to je šest puta ili 607 odsto više nego u periodu od oktobra do decembra 2020. Cena uvezenog termalnog uglja koji se isporučuje u luke severozapadne Evrope porasla je dva i po puta (ili 241 odsto) – sa 66 dolara na 160 dolara po toni. A cena električne energije (spot cena za dan unapred u baznom opterećenju) u Velikoj Britaniji, na primer, skočila je skoro četiri i po puta ili 439%, sa 50 funti na 222 funti po MVh. Ovo nije samo energetska inflacija, već hiperinflacija.
Štaviše, uticaj ukrajinske krize na cene energije bio je veoma skroman. U prvom kvartalu 2022. tarife na naftu, benzin i uvozni ugalj nastavile su da rastu u EU. Sirova nafta Brent je u proseku premašila 100 dolara (26% više u odnosu na četvrti kvartal 2021), američki benzin je dodao 19%, a cene uglja u Evropi porasle su 41% usred embarga EU, iako je odložen za avgust. Ali cene gasa nisu porasle u prvom tromesečju, ni u SAD ni u Evropi, a struja u Velikoj Britaniji bila je čak nešto jeftinija, za 4%. Istovremeno, uzlazni trend je zadržan u odnosu na isti period prošle godine.
U međuvremenu, u SAD su cene gasa naglo porasle od aprila zbog sporog rasta proizvodnje, iscrpljenog skladišta i velike potražnje iz LNG postrojenja, iz kojih se gas uglavnom isporučivao u EU. Kao rezultat toga, gas u Henri Habu u SAD bio je dva i po puta skuplji u aprilu nego pre godinu dana, a 2,7 puta skuplji u maju.
S obzirom da su spot cene u SAD direktno povezane sa cenama za elektrane, industrijske potrošače i komercijalne kupce (tj. ceo obim tržišta, osim za domaćinstva, koja čine samo 17% od 780 milijardi kubnih metara ukupne potražnje), a povećanje cena gasa od dva do tri puta je težak teret za celu američku ekonomiju. Ovo je uprkos činjenici da je Vašington već nekoliko godina neto izvoznik goriva.
Amerikanci su obećali da će snabdevati ceo svet, uključujući i veći deo Evrope, ali nisu uspeli da obezbede da održe udoban nivo za sebe u vremenima potrebe. Naravno, tamo je situacija bolja nego u Evropi, gde su cene gasa već bile dva do tri puta više, a sada su skočile još pet do šest puta. Ali tržište EU nakon Bregzita 90% zavisi od uvoza, a za blok je ovo povećanje cena dodatni razlog da se zalaže za odbijanje ugljovodonika „po svaku cenu“.
Kao rezultat toga, inflacija u SAD je dostigla 41-godišnji maksimum od 8,5% u martu, u Velikoj Britaniji 7%, nešto što nije viđeno u 30 godina, au EU u aprilu, 7,5% u proseku za blok (god. pre je bio 1,6%). Štaviše, pet od 27 članica ostvarilo je dvocifren rast, dok je apsolutni lider – Estonija – zabeležio rast cena od 19%.
I sva ova zadovoljstva su već bila na mestu za privredu EU i SAD pre nego što je situacija u Ukrajini eskalirala. Puni embargo na rusku energiju je još daleko, ali teškoće sa logistikom, kao i sa proizvodnjom srodnih dobara, kao što su đubriva, već počinju da se pojavljuju i intenziviraju se u doglednoj budućnosti, podstičući inflaciju, podstičući strah od nestašice energije i izazivanje usporavanja privrednog rasta.
