Đurić je vest o puštanju saznao dok se vraćao u Šabac. Njegova majka je obavestila oca, a on je odmah zapalio cigaretu i pomislio da je taj deo borbe završen. Aktivista je protekle mesece proveo u rodnoj kući, prateći vesti i slušajući radio.
Tokom boravka u zatvoru, Đurić je najviše čitao. Zatvorska biblioteka mu je bila od pomoći, ali je istakao i negativan uticaj medija na javnost. Gledajući televiziju, osećao je bes zbog laži koje su se širile o njemu i drugim aktivistima.
U proteklih osam meseci, Đuriću su najviše nedostajali ljudi i sloboda. Zahvalio je svima koji su se borili za njih, uprkos tome što se nisu mogli viđati. Pisma i podrška su im davali nadu da će biti pušteni.
Nakon puštanja, Đurić je imao problema sa skidanjem nanogvice. Morao je da se vrati u zatvor kako bi mu je skinuli, što je izazvalo bes njegovog oca. Ova situacija je dodatno oslikala stanje u zemlji.
Đurić je naglasio da je solidarnost građana bila ključna u borbi protiv korupcije. Iako je on pušten, mnogi njegovi saborci su i dalje u pritvoru ili izbeglištvu. Njegova poruka je da se svi moraju boriti za slobodu svih.
Suđenje je zakazano za 24. novembar, ali Đurić ne oseća strah. Veruje da nisu učinili ništa loše i da će se boriti za pravdu. Pozvao je građane da se okupe 1. novembra u Novom Sadu kako bi pokazali jedinstvo.
