Novo otkriće: „Ptica straha“ može biti najveći mesožderni predstavnik svoje vrste

Novo otkriće: „Ptica straha“ može biti najveći mesožderni predstavnik svoje vrste

Iako je poznat samo po fragmentu potkolenice, novoopisani teror koji jede meso mogao bi biti najveći poznati pripadnik svoje pernate vrste.

‘Ptice straha’ iz horusa vrebale su ono što je sada kolumbijska pustinja Tatacoa pre oko 12 miliona godina, među rođacima armadila veličine automobila, džinovskim lenjivcima i sabljastim rođacima torbara.

Nedavno analizirani fosil sugeriše da je ovaj primerak bio daleko veći od svojih rođaka, za koje se procenjuje da se kreću od 1 do 3 metra u visinu.

Takođe nosi znake kako je ovaj strašni predator verovatno dočekao svoj kraj – u raljama još strašnije zveri.

Evolucioni biolog Federiko Degranž iz argentinskog Centra za istraživanje u oblasti nauke o Zemlji i kolege otkrili su da je ptičja potkolenica oštećena tragovima zuba drevnog rođaka krokodila, Purusaurusa, za koji se smatra da naraste do 9 metara.

„Sumnjamo da bi ptica terorista umrla od posledica povreda s obzirom na veličinu krokodila pre 12 miliona godina“, kaže paleontolog sa Univerziteta Džon Hopkins Sioban Kuk.

Prošla otkrića otkrivaju da su Phorusrhacidi imali masivne kljunove, zbog čega izgledaju nespretno preteški. Oni, zajedno sa anatomijom njihove lobanje, sugerišu da su ptice bile efikasni grabežljivci.

„Ptice užasa živele su na zemlji, imale su udove prilagođene za trčanje i uglavnom su jele druge životinje“, opisuje Kuk.

Na našu sreću, Phorusrhacidi su izumrli mnogo pre nego što su ljudi stigli na scenu.

Fragment kosti sugeriše da je životinja bila do 30 procenata veća od prethodno poznatih primeraka Phorusrhacida. Tim sumnja da se radi o novoj vrsti, ali njeni ograničeni ostaci znače da ne mogu isključiti mogućnost da pripada prethodno otkrivenim pticama straha kao što je Titanis.

Pronađeni na tlu od strane sakupljača fosila u pustinji Tatacoa, ostaci predstavljaju najseverniji Phorusrhacid pronađen u Južnoj Americi do sada. Još u srednjem miocenu, pre nego što su Južna i Severna Amerika bile povezane, ovo područje je bilo bujno i tropsko.

Takvi uslovi obično podstiču propadanje, smanjujući mogućnost fosilizacije. Nedostatak fosila Phorusrhacida u ovom regionu takođe može da sugeriše da su ove vrste bile vršne grabežljivce, objašnjavaju istraživači, koji imaju tendenciju da žive u mnogo manjoj gustini od svog plena.

„Činjenica da je ogromna većina forusacida pronađena u južnoj Južnoj Americi i da se oni pojavljuju u skorije vreme u pliocenskim sedimentima južne Severne Amerike, sugeriše da teror ptice imaju južnoameričko poreklo“, pišu Degranž i tim u svom radu. .

Fosil, koji je pre skoro 20 godina prvi otkrio kustos Museo La Tormenta, Cesar Augusto Perdomo, analiziran je pomoću 3D skeniranja, naglašavajući duboke jame jedinstvene za noge Phorusrhacida.

Današnji najbliži živi rođaci Phorusrhacidima su skoro ekstremna suprotnost džinovskim neletećim užasima – umesto toga su male, dugonoge, nežne ptice, poput crvenonoge serieme (Cariama cristata).

Ogromne ptice koje ne lete, a koje su predmet noćnih mora, evoluirale su nezavisno više puta otkako su neptiči dinosaurusi dočekali svoj kraj, uključujući australijske ‘demonske patke’ i Gastornisa iz Severne Amerike i Evrope.