Po pustinji Namib razasuta je riznica kamenih oruđa o kojima se malo zna jer je teško doći do njih. Malo je puteva i vozila imaju ograničen pristup ovom zaštićenom području koje se nalazi u pustinji zapadne Namibije.
Dakle, kada su dva istraživača, profesor Dominik Stratford i dr Džordž Lider, odlučili da istraže moguća arheološka nalazišta u onome što se smatra jednom od najsušnijih, najnegostoljubivijih pustinja na svetu, nisu imali druge opcije nego da pređu krajolik pešice.
Dva akademika su povezana sa Univerzitetom Vitvatersrand i Koledžom u Nju Džersiju, SAD, i imaju dugu vezu sa Namibijom.
Plan je bio da se prati tok drevne reke Condab koja je tekla od centralne strmine zapadno ka moru, oblasti koja je sada Nacionalni park Namib Naukluft. Prateći reku, dvojica arheologa su se nadala da će pronaći dokaze o upotrebi ovog drevnog pejzaža od strane ljudi i hominina.
Pred njima bi bila staza od preko 160 kilometara kroz pejzaž šljunkovitih ravnica i peščanih dina, od kojih se neke uzdižu preko 100 metara iznad međudinskih ravnica.
Namibija je još uvek relativno nepoznata teritorija kako za arheologiju tako i za paleoantropologiju, jer su naučnici detaljno istražili mali deo zemlje. Još uvek nisu pronađeni rani fosili hominina u Namibiji, iako Stratford veruje da su tamo i da čekaju da budu pronađeni.
Tokom 1980-ih, antropolog Majra Šekli je putovala po južnoj Namibiji dokumentujući brojna izolovana mesta, uključujući nekoliko lokaliteta duboko u Namibskom peščanom moru, gde je otkrila ručne sekire pripisane starijem kamenom dobu i oblasti bogate alatima srednjeg kamenog doba.
Tokom poslednje četiri godine, mali tim interdisciplinarnih paleonaučnika na čelu sa Leaderom radio je na dve od tih lokacija kako bi bolje razumeo njihovu starost i kako su hominini od kojih su napravljena kamena oruđa preživeli u pustinji.
Šeklijeva rana otkrića i podaci dobijeni tokom novog istraživačkog projekta motivisali su Leadera i Stratforda da krenu na put u junu.
„Odlučili smo da bi najbolja stvar koju bismo zaista razumeli distribuciju lokacija širom pejzaža bila da dobijemo dobar transekt preko pustinje“, objašnjava Stratford.
Ali dolazak tamo bi zahtevao težak napor sa parom koji nosi sve što im je potrebno za njihovu ekspediciju.
Počeli su svoje putovanje severno od Solitairea, malog grada blizu istočnog ruba Nacionalnog parka Namib-Naukluft.
Plan je bio da se tri puta snabdevaju vozilom dok su planirali svoje putovanje prema moru. Osim što su sve vukli na leđima, vukli su i kola koja su nosila većinu njihove vode i hrane.
Otkrili su da će biti teže nego što su prvobitno planirali. Krenuti prema tim dinama visokim pričama vući kolica bilo je mučenje.
„Bilo je užasno, planirali smo oko jednu milju na sat, a tog prvog dana kada smo udarili u dine, prešli smo jednu milju za pet sati“, kaže Stratford.
Ubrzo su naučili kako da identifikuju kompaktniji pesak na dinama što im je omogućilo da se brže penju.
Njih dvoje su hodali 10 sati dnevno tokom 12 dana preko ogromnog pustinjskog pejzaža, gde bi temperature porasle na 38 stepeni Celzijusa, a zatim padale na hladnih 5 stepeni noću. Za to vreme izdržali su dvodnevnu peščanu oluju, a kada su se približili obali, jaka magla i sitna, hladna kiša koja je sve natopila i veoma otežavala izbor pravog puta preko dina.
Stratford zamalo nije stigao na put. Samo tri nedelje pre nego što je krenuo u Namibiju, otkrio je da mora da mu ukloni slepo crevo.
„Rekao sam doktoru: „Trebalo bi da budem u Namibiji za tri nedelje, hodajući po pustinji“, na šta je doktor odgovorio: „Pa, videćemo kako će teći ozdravljenje“, a zatim je rekao: „Vi ste ne bi trebalo ništa da podignem šest nedelja nakon operacije.“ Dakle, bilo je prilično napeto vreme i definitivno nisam želeo da izneverim svog saigrača.“
Na sreću, Stratford je bio dovoljno izlečen da hoda kada su krenuli.
Ako je nešto pošlo naopako, imali su satelitske tragače koji su pratili njihovo kretanje, a helikopter u Valvis Beju je bio dostupan ako je bila potrebna ozbiljna hitna evakuacija.
Dok su hodali duž reke, uzimali su uzorke nanosa, za koje se nadaju da će im reći koliko je davno reka tekla i koliko je bila jaka.
O ovoj reci se toliko malo zna da njen tok i dužina uopšte nisu jasni. Male delove rečnog nanosa i drevnih efemernih posuda pronađenih između dina pričaju priču o toku reke i o prisustvu ljudi u pustinji.
Ono što je par pronašao je neverovatno dobro očuvano kameno oruđe.
„Svuda je bilo artefakata, a neki od njih su bili prilično zapanjujući“, kaže Stratford.
Neki od ovih alata mogu biti stari 1,4 miliona godina, napravljeni u vreme mnogo pre dolaska modernih ljudi. Međutim, noviji alati mogu datiraju između 200 i oko 30 hiljada godina.
Ali u prošlosti je pejzaž kroz koji su Stratford i Leader hodali povremeno bio veoma drugačiji od hipersušne pustinje koju vidimo danas.
Fosili pronađeni u ovoj oblasti otkrili su da su životinje kao što su slonovi i antilope nekada živele na ivici reke Condab i posudama koje je ona ispunjavala u trenucima kada je reka pobedila u borbi protiv dina koje su zahvatile.
„Ljudi su tvrdili da je pustinja Namib najstarija pustinja i da je ovakva mnogo miliona godina. U stvarnosti, mnogo se promenila kroz svoju istoriju, sa pulsevima vlažnijih perioda koji su isticali pejzaž koji je postajao sve sušniji“, kaže Stratford .
Njihovo putovanje preko Namiba završilo se naletom na obalu. Plan je bio za treći pad snabdevanja na 26 km od obale (budžetirano kao dvodnevna šetnja preko mekih priobalnih dina), ali je to moralo da se otkaže kada je postalo jasno da pomoćno vozilo neće moći dalje da pređe visoke dine severu da im se približi.
Stratford i Leader su dobili izbor.
„Ili ćemo se okrenuti i sresti ih negde, odustajući na poslednjoj etapi, ili ćemo gurnuti i pokušati sve da uradimo za jedan dan sa zalihama koje su nam ostale“, kaže Stratford.
Odlučili su da nastave dalje. Taj dan bi se sastojao od prelaska 16 milja (skoro 26 km) preko masivnih obalnih dina, sa rastresitim peskom.
Morali su da dođu do tačke na obali u 9 ujutro sledećeg jutra u vreme oseke – jedini put kada je vozilo poslato iz Valvis Beja moglo da ih stigne. Ako bi propustili rok, morali bi da čekaju još 24 sata pre nego što bi mogli da budu preuzeti, a ostali bi bez hrane i vode. „Uspeli smo na plažu sa 15 minuta viška“, kaže Stratford.
Tokom svoje ekspedicije otkrili su preko 40 novih arheoloških nalazišta koja su se protezala skoro celom dužinom transekta, od istoka do zapada, a kući su se vratili sa gomilom neodgovorenih pitanja o drevnoj reci i ljudima koji su naizgled takođe istraživao taj pejzaž pre mnogo hiljada godina.
Jedna od njih je zašto su ljudi i raniji hominini odlazili u područja koja su većinu vremena bila tako izazovna, dok mesta sa bogatom vodom i bogatom florom i faunom nisu bila tako udaljena (200 km).
U budućnosti, Stratford i Leader žele da se vrate u Namibiju da bi možda obavili još jedan istraživački kopneni put kako bi istražili neke od ogromnih tava koje su samo brzo probali tokom šetnje. Takođe treba da pronađu način da iskopaju izolovana arheološka nalazišta koja su otkrili.
Ali dok je šetao ovim neprijateljskim okruženjem, Stratford je došao da vidi te pretke, pokušava da razume, u drugačijem svetlu.
„Veoma je lako otići do arheološkog nalazišta, a ne dobiti baš osećaj šta je potrebno da bi se tamo nalazilo. Ali kada uđeš i sediš tamo okružen dinama, i tamo spavaš, i ti budete slomljeni od peščane oluje ili dve, onda počnete da postavljate neka pitanja o tome zašto ste doneli te izbore, a takođe i zašto bi oni hominini koji su bili tamo pre hiljadama godina takođe donosili te izbore.“
