Kada su moderni ljudi izašli iz Afrike, istraživali su mnogo više od novih mesta. Susreli su se sa drugim ljudskim vrstama, a na planinama Zagros u Iranu uradili su mnogo više od samo pozdrava.
Novo istraživanje sugeriše da su se ovde ukrštali Homo sapiens i Homo neanderthalensis, menjajući sudbinu barem naše vrste, jer mi i dalje nosimo neandertalsku DNK milenijumima kasnije.
Arheolog Saman Guran sa nemačkog Univerziteta u Kelnu i njegove kolege koristili su kombinaciju genetskih, arheoloških, topografskih i ekoloških podataka kako bi suzili lokaciju.
„Verujemo da su planine Zagros delovale kao koridor… omogućavajući raspršivanje [modernih ljudi] prema severu i rasipanje neandertalaca ka jugu“, piše tim u svom objavljenom članku.
Ovo područje obuhvata jedno od najpoznatijih neandertalskih nalazišta, pećinu Šanidar, gde su otkriveni ostaci deset neandertalaca, uključujući i čuvenu sahranu cveća.
Ovakva otkrića su otkrila da su neandertalci daleko pametniji, kreativniji i brižniji nego što smo im u početku pripisivali zasluge.
Modeliranje Gurana i tima zasnovano na više izvora podataka sugeriše da su planine Zagros mesto gde se preklapaju uslovi životne sredine koji najbolje odgovaraju savremenim ljudima i oni koji najviše odgovaraju našim sada izumrlim rođacima.
Obuhvata regione hladnijih staništa kao što su Palearktička rodna mesta neandertalaca, kao i toplija, bogatija staništa afrotropskog carstva koja su rodila našu sopstvenu vrstu.
„Arheološki i fosilni dokazi ukazuju na to da su [moderni ljudi] ušli u jugozapadnu Aziju tokom [ovog vremena]“, kažu istraživači.
Vreme, pre oko 120 do 80 hiljada godina, poklapa se sa drugim talasom ukrštanja koji je još uvek zapisan u našim genima.
Sa svojom visokom biodiverzitetom, region Zagros je takođe imao dovoljno resursa da omogući obe vrste da postoje jedna pored druge, a raznovrsnost okruženja omogućavala je džepove bezbednosti kada su klimatski uslovi postali teški.
„Pogranična područja dva carstva su važna u biologiji jer funkcionišu kao utočišta za vrste iz glacijalnog okruženja“, objašnjavaju Guran i tim.
Možda su čak bile takve promene u klimatskim uslovima koje su zbližile obe vrste, povećavajući njihove interakcije.
Jedan neandertalski zub star 65.000 godina, povezan sa kolekcijom kamenih oruđa, podržava Guran i ekološko modeliranje timova. Smešta neandertalce na pravo mesto u pravo vreme.
Štaviše, prethodna istraživanja su otkrila sličnosti u crtama lica između neandertalaca i modernih ljudi i na ovim prostorima.
Zanimljivo, iako imamo dovoljno dokaza o neandertalskoj DNK kod ljudi, tek treba da pronađemo primer moderne ljudske DNK kod neandertalaca.
Ovo može biti samo zbog oskudice dostupnih uzoraka DNK neandertalaca, ili može biti da je zbog oko 500.000 godina genetskog razdvajanja između naše dve vrste uspešna razmena gena bila retka.
Guran i tim ohrabruju iranske arheologe da istraže područje koje su identifikovali radi daljih tragova za takve misterije.
Dve vrste ljudi delile su persijsku visoravan desetinama hiljada godina, pre nego što su neandertalci izgubili kontrolu nad postojanjem. Sada sve što je ostalo živo od ovog drugog čovečanstva živi samo zahvaljujući ovim susretima.
Ovo istraživanje je objavljeno u Scientific Reports.