Tradicionalno, dominantno gledište u istraživanju je da je centralni cilj ljudske percepcije da prepozna objekte i dodeli ih različitim kategorijama – na primer, ovaj posmatrani objekat je pas, a psi pripadaju kategoriji životinja.
Istraživači sa Instituta Maks Plank za ljudske kognitivne nauke i nauke o mozgu u Lajpcigu i Justus Liebig univerziteta Gisen u saradnji sa Nacionalnim institutom za zdravlje u SAD sada su pokazali da je ovo gledište nepotpuno.
U nedavnoj studiji objavljenoj u časopisu Nature Human Behavior, oni pokazuju da se moždana aktivnost kada se vide objekti može mnogo bolje objasniti različitim dimenzijama relevantnim za ponašanje.
Do sada se smatralo da vizuelni sistem našeg mozga razlaže predmete koje vidimo na vrlo osnovne karakteristike, a zatim ih postepeno ponovo sastavlja sa ciljem da omogući njihovo prepoznavanje.
„Naši rezultati su pokazali da su prepoznavanje i kategorizacija važni ciljevi naše vizije, ali nipošto jedini“, kaže poslednji autor Martin Hebart, vođa grupe na Institutu Maks Plank i profesor na Univerzitetu Justus Libig.
„U stvari, nalazimo signale relevantne za ponašanje u svim fazama obrade u vizuelnom sistemu. Bili smo u mogućnosti da to pokažemo na osnovu bihejvioralno relevantnih dimenzija koje smo prethodno otkrili.“
Istraživači su koristili kompjuterski model da identifikuju 66 dimenzija objekta iz podataka o ponašanju više od 12.000 učesnika studije. Ove dimenzije ne samo da objašnjavaju kategorizaciju, odnosno da li je pas životinja, već pokrivaju i druge karakteristike, kao što su boje i oblici, kao i postepene vrednosti, na primer, koliko je pas tipičan za životinju.
Hebart kaže: „Ovo nam je omogućilo da mnogo bolje objasnimo kako nam naš mozak omogućava da percipiramo objekte u našem okruženju i razumemo njihovo značenje.
Prvi autor Oliver Kontijer pogledao je podatke tri učesnika studije čija je moždana aktivnost merena MR skenerom tokom 15 sesija dok su gledali više od 8.000 različitih slika 720 objekata.
„Kada su učesnici videli raketu, na primer, mogli smo da izmerimo na osnovu moždane aktivnosti da njihov vizuelni sistem ne samo da je prepoznao da je raketa ili da je raketa vozilo, već i da je siva i izdužena, da radi sa vatrom, može leteti ili svetluca.
„Sve faze obrade našeg perceptivnog sistema su stoga uključene u hvatanje širokog spektra svojstava relevantnih za ponašanje koja zajedno čine našu percepciju“, kaže Contier.
Hebart dodaje: „Naš rad otkriva višedimenzionalni okvir koji je u skladu sa bogatom i raznolikom biheviorističkom relevantnošću objekata. Ovo na kraju objašnjava naš širok spektar ljudskog ponašanja bolje od pristupa fokusiranog na kategorizaciju, a ovo je zauzvrat ključno za razumevanje kako mi percipiraju i komuniciraju sa našim vizuelnim svetom na smislen način.“