Fosilizovani neandertalac otkriven u pećinskom sistemu u dolini Rone, Francuska, predstavlja drevnu i ranije neopisanu lozu koja se odvojila od drugih trenutno poznatih neandertalaca pre oko 100.000 godina i ostala genetski izolovana više od 50.000 godina.
Genomska analiza pokazuje da je neandertalac, nazvan „Thorin“ u odnosu na lik Tolkiena, živeo pre 42.000–50.000 godina u maloj, izolovanoj zajednici.
Otkriće, objavljeno 11. septembra u časopisu Cell Genomics, moglo bi da rasvetli još uvek zagonetne razloge izumiranja ove vrste i sugeriše da su kasni neandertalci imali veću strukturu populacije nego što se ranije mislilo.
„Do sada je priča bila da je u vreme izumiranja postojala samo jedna neandertalska populacija koja je bila genetski homogena, ali sada znamo da su u to vreme postojale najmanje dve populacije“, kaže prvi autor i populacioni genetičar Tarsika. Vimala sa Univerziteta u Kopenhagenu.
„Populacija Torina je provela 50.000 godina bez razmene gena sa drugim populacijama neandertalaca,“ kaže prvi autor i otkrivač Torina, Ludovic Slimak, istraživač CNRS na Univerzitetu Tuluz Pol Sabatije.
„Tako imamo 50 milenijuma tokom kojih su dve neandertalske populacije, koje su živele na desetak dana hoda jedna od druge, koegzistirale i potpuno ignorisale jedna drugu. Ovo bi bilo nezamislivo za jednog sapiensa i otkriva da su neandertalci sigurno biološki zamislili naš svet veoma drugačije od nas. Sapiens“.
Torinovi fosilizovani ostaci su prvi put otkriveni 2015. u Grotte Mandrin – dobro proučenom pećinskom sistemu u kojem je takođe bio smešten rani Homo sapiens, ali ne u isto vreme – i on se još uvek polako iskopava.
Na osnovu Torinove lokacije u sedimentu pećine, arheolozi tima sumnjali su da je živeo pre oko 40.000–45.000 godina, što ga čini „kasnim neandertalcem“. Da bi utvrdio njegovu starost i odnose sa drugim neandertalcima, tim je izvukao DNK iz njegovih zuba i vilice i uporedio njegovu punu sekvencu genoma sa prethodno sekvenciranim neandertalskim genomima.
Iznenađujuće, početna genomska analiza sugeriše da je Torin bio mnogo stariji od arheološke procene starosti jer se njegov genom veoma razlikovao od drugih kasnih neandertalaca i mnogo više ličio na genome neandertalaca koji su živeli pre više od 100.000 godina.
„Radili smo sedam godina da otkrijemo ko je pogrešio — arheolozi ili genomičari“, kaže Slimak.
Da bi rešili ovu zagonetku, istraživači su analizirali izotope iz Torinovih kostiju i zuba kako bi stekli uvid u vrstu klime u kojoj je živeo – kasni neandertalci su živeli tokom ledenog doba, dok su rani neandertalci uživali u mnogo toplijoj klimi. Izotopska analiza je pokazala da je Torin živeo u veoma hladnoj klimi, što ga čini kasnim neandertalcem.
„Ovaj genom je ostatak nekih od najranijih populacija neandertalaca u Evropi“, kaže populacioni genetičar i stariji autor Martin Sikora sa Univerziteta u Kopenhagenu. „Loza koja vodi do Torina bi se odvojila od loze koja je vodila do drugih kasnih neandertalaca pre oko 105.000 godina.
U poređenju sa prethodno sekvenciranim neandertalskim genomima, Torinov genom je najviše ličio na individuu iskopanu u Gibraltaru, a Slimak spekuliše da je Torinova populacija migrirala u Francusku sa Gibraltara.
„To znači da je postojala nepoznata mediteranska populacija neandertalaca čija se populacija prostirala od najzapadnijeg vrha Evrope sve do doline Rone u Francuskoj“, kaže Slimak.
Saznanje da su neandertalske zajednice bile male i izolovane moglo bi biti ključno za razumevanje njihovog izumiranja, jer se izolacija generalno smatra nedostatkom za kondiciju stanovništva.
„Uvek je dobra stvar za populaciju da bude u kontaktu sa drugim populacijama“, kaže Vimala. „Kada ste dugo izolovani, ograničavate genetsku varijaciju koju imate, što znači da imate manje mogućnosti da se prilagodite promenljivoj klimi i patogenima, a takođe vas ograničava i društveno jer ne delite znanje ili se ne razvijate kao stanovništva“.
Međutim, da bi zaista razumeli kako su neandertalske populacije strukturisane i zašto su izumrle, istraživači kažu da je potrebno sekvencionirati više neandertalskih genoma.
„Pretpostavljam da bismo imali više genoma iz drugih regiona tokom ovog sličnog vremenskog perioda, verovatno bismo pronašli druge duboko strukturirane populacije“, kaže Sikora.