Moderne zgrade imaju tendenciju da struju i klimatizaciju uzimaju zdravo za gotovo. Često imaju staklene fasade i prozore koji se ne mogu otvoriti. A kada struja nestane danima usred toplotnog talasa, kao što je oblast Hjustona doživela u julu 2024. nakon uragana Beril, ove zgrade mogu postati nepodnošljive.
Ipak, milenijumima su civilizacije znale kako da zaklone ljude u vrućim i suvim klimama.
Kao arhitektonski dizajner i istraživač koji proučava urbanu otpornost, ispitao sam mnoge tehnike i lekcije koje ove drevne civilizacije mogu ponuditi za život u toplijim i sušnijim uslovima.
Sa porastom globalnih temperatura, studije pokazuju da će opasno topla leta poput onih 2023. i 2024. postati sve češća, a intenzivne oluje mogu dovesti do više nestanka struje. Da bi se pripremili za još topliju budućnost, današnji dizajneri bi mogli da uče iz prošlosti.
Sumerani su živeli pre oko 6.000 godina u vrućoj i suvoj klimi koja je sada južni Irak. Već tada su imali tehnike za upravljanje toplotom.
Arheolozi koji proučavaju ostatke mesopotamskih gradova opisuju kako su sumerske zgrade koristile debele zidove i male prozore koji su mogli da minimiziraju izlaganje toploti i održavaju unutrašnje temperature hladnim.
Sumerani su gradili svoje zidove i krovove od materijala kao što su ćerpič ili blato koji mogu apsorbovati toplotu tokom dana i oslobađati je tokom noći.
Takođe su gradili zgrade tik jedna do druge, čime je smanjen broj zidova izloženih intenzivnom sunčevom zračenju. Mala dvorišta su obezbedila osvetljenje i ventilaciju. Uske ulice su osiguravale hlad tokom celog dana i omogućavale pešacima da se udobno kreću kroz grad.
Drevni Egipćani su takođe koristili materijale koji su mogli pomoći da zadrže toplotu. Palate su bile kamene i imale su dvorišta. Stambeni objekti su građeni od cigle od blata.
Mnogi ljudi su takođe usvojili nomadsko ponašanje u svojim zgradama da bi izbegli vrućinu: koristili su krovne terase, koje su noću bile hladnije, kao prostorije za spavanje.
Za hlađenje zgrada, Egipćani su razvili jedinstvenu tehnologiju zvanu mulkaf, koja se sastoji od visokih zidnih otvora okrenutih prema preovlađujućim vetrovima. Ovi otvori deluju kao lopatice za hvatanje vetra i spuštanje ga prema dole kako bi se zgrada ohladila. Vetar koji ulazi stvara cirkulaciju vazduha koja pomaže da se toplota ispušta kroz druge otvore.
Princip mulkafa se takođe može proširiti na hlađenje većih prostora. Poznat kao hvatač vetra, trenutno se koristi u zgradama na Bliskom istoku i centralnoj Aziji, čineći ih udobnim bez klimatizacije, čak i tokom veoma vrućih perioda.
Civilizacije na drugim kontinentima iu drugim vremenima razvile su slične strategije za život u vrućim i suvim klimama, a razvile su i svoja jedinstvena rešenja.
Puebloanci na današnjem jugozapadu SAD koristili su male prozore, materijale kao što su cigla od blata i kamen, i dizajnirali zgrade sa zajedničkim zidovima kako bi sveli na minimum ulazak toplote.
Takođe su shvatili važnost solarne orijentacije. Drevni Puebloanci su gradili čitave zajednice ispod nadvišenih litica okrenutih prema jugu. Ova orijentacija je obezbedila da su njihove zgrade zasenčene i hladnije tokom leta, ali su dobijale sunčevu svetlost i zračile toplotu kako bi bile toplije tokom zime.
Njihovi potomci su usvojili sličnu orijentaciju i druge strategije urbanog planiranja, a kuće od ćerpiča su i dalje uobičajene na jugozapadu SAD.
Moderno upravljanje vodama je takođe retko dizajnirano za suvu klimu. Infrastruktura za atmosferske vode je stvorena kako bi se oticanje kišnih oluja odvodilo dalje od grada što je brže moguće. Ipak, isti gradovi moraju unositi vodu za ljude i bašte, ponekad iz dalekih izvora.
Tokom osmog veka, muslimanski kalifati u sušnim zemljama severne Afrike i juga Španije dizajnirali su svoje zgrade tehnikama sakupljanja kišnice kako bi zahvatili vodu. Otpad od padavina prikupljao se po celom krovu i usmeravao u cisterne. Nagib krova i dvorišnog poda usmeravali su vodu tako da se može koristiti za navodnjavanje vegetativnih predela njihovih dvorišta.
Savremena Mendoza, Argentina, koristi ovaj pristup za navodnjavanje biljaka i drveća koje obrušava njegove veličanstvene gradske ulice.
U gradskim razmerama, ljudi su takođe sakupljali i skladištili kišnicu da bi izdržali sušnu sezonu.
Drevni grad Sočikalko u Teotihuaku i mnogi gradovi Maja u današnjem Meksiku i Centralnoj Americi koristili su svoje piramide, trgove i akvadukte da usmere atmosferske vode u velike cisterne za buduću upotrebu. Biljke su se često koristile za čišćenje vode.
Naučnici danas istražuju načine skladištenja kišnice dobrog kvaliteta u Indiji i drugim zemljama. Sakupljanje kišnice i zelena infrastruktura sada su prepoznati kao efikasne strategije za povećanje otpornosti gradova.
Svaka od ovih drevnih kultura nudi lekcije o održavanju hladnoće u vrućim, suvim klimama od kojih savremeni dizajneri danas mogu naučiti.
Neki arhitekti ih već koriste za poboljšanje dizajna. Na primer, zgrade na severnoj hemisferi mogu biti orijentisane da maksimiziraju južnu ekspoziciju. Prozori okrenuti prema jugu u kombinaciji sa uređajima za senčenje mogu pomoći u smanjenju sunčevog zračenja tokom leta, ali omogućavaju solarno grejanje zimi. Sakupljanje kišnice i njeno korišćenje za navodnjavanje bašta i pejzaža može pomoći u smanjenju potrošnje vode, prilagođavanju sušnijim uslovima i povećanju gradske otpornosti.
Nadogradnja modernih gradova i njihovih staklenih tornjeva za bolju kontrolu toplote nije jednostavna, ali postoje tehnike koje se mogu prilagoditi novim dizajnom za bolji život u toplijoj i sušoj klimi i za manje oslanjanje na stalnu letnju klimatizaciju. Ove drevne civilizacije nas mogu naučiti kako.