Studija je otkrila da otpad iz globalne industrije odeće svake godine ispušta milione tona plastike u životnu sredinu – zanemareni izvor zagađenja koji se vremenom može pogoršavati.
Nalazi su detaljno prikazani u nedavnoj studiji istraživača sa Državnog univerziteta Severne Karoline, koja je otkrila da je globalna potrošnja odeće rezultirala sa preko 20 miliona tona plastičnog otpada u 2019. Otprilike 40% tog otpada je možda bilo nepropisno upravljano i kroz proces poznat kao „curenje plastike“ dovodi do zagađenja životne sredine.
Tekstilni otpad je podeljen između dva izvora; odeću napravljenu od sintetičkih materijala kao što su poliester, najlon i akril, i odeću od pamuka i drugih prirodnih vlakana. Istraživači su posmatrali plastični otpad koji se stvara u „lancu vrednosti“ odevnog proizvoda, koji se odnosi na ceo životni ciklus proizvoda – uključujući, na primer, ne samo sam komad odeće, već i plastiku koja se koristi za umotavanje.
„Analizirali smo podatke o uvozu, izvozu i proizvodnji odeće u zemljama širom sveta“, rekao je Richard Venditti, profesor nauke o papiru i inženjeringa u NC State i koautor studije. „Onda smo to uporedili sa postojećim globalnim informacijama o različitim fazama lanca vrednosti odeće da bismo procenili koliko plastike curi u životnu sredinu na svakoj od tih tačaka.“
„Veliki deo plastičnog otpada koji curi u životnu sredinu potiče od odeće koja se baca, posebno od sintetičke odeće“, rekao je Venditi. „Postoji i otpad od proizvodnje, pakovanja, pa čak i od habanja guma tokom transporta, kao i mikroplastike koja se uvlači u vodu kada peremo odeću.
Istraživači su otkrili da je sintetička odeća daleko najveći izvor plastičnog otpada. Sintetički lanac vrednosti činio je 18 miliona tona otpada u 2019. godini, što je činilo 89% ukupnog plastičnog otpada iz globalne industrije odeće te godine. Od toga, istraživači su procenili da je oko 8,3 miliona tona možda iscurilo u životnu sredinu.
U međuvremenu, pamučna odeća čini 1,9 miliona tona plastičnog otpada, a poslednjih 0,31 miliona tona potiče od vlakana koja nisu sintetički tekstil ili pamuk. Za razliku od plastičnog otpada na kraju životnog veka stvorenog odbačenom sintetičkom odećom, plastični otpad od pamuka i drugih vlakana dolazi skoro u potpunosti od plastike koja se koristi u ambalaži.
Istraživači su otkrili da tamo gde je odeća prodata nije nužno mesto gde plastični otpad curi u životnu sredinu. Što se tiče odeće koja se prvobitno prodavala u zemljama sa visokim dohotkom kao što su Sjedinjene Države, Japan i mnoge druge, većina rezultirajućeg zagađenja dogodila se u zemljama sa nižim prihodima gde se ovi komadi odeće mogu prodavati na sekundarnom tržištu.
Ovaj nalaz ukazuje na veliku zabrinutost zbog toga kako ljudi u zemljama sa višim prihodima konzumiraju odeću.
„Ono što vidimo je da u zemljama poput Sjedinjenih Država imamo kulturu ‘brze mode’ gde kupujemo mnogo odeće i ne čuvamo je dugo“, rekao je Venditi.
„Kada odbacimo tu odeću, ona ili ode na deponije ili, češće, završi u prodavnicama za štednju. Neka odeća koja ide u ove prodavnice se prodaje u SAD, ali često ode u druge zemlje koje to rade. nemate dovoljno robusne sisteme za upravljanje otpadom da se nose sa takvom količinom otpada.“
Studija zaključuje da je potrebno napraviti značajne promene u sektoru odeće kako bi se industrija pomerila ka kružnijem okviru, gde se materijali recikliraju i ne postaju otpad. Studija takođe preporučuje povećanje upotrebe obnovljivih, nesintetičkih tekstila.