Novi komunikacioni put koji povezuje udaljene nervne centre u mozgu i lobanji s telom izvan njega mogao bi da obezbedi novu metu za zaustavljanje migrenskog bola.
Istraživači su dugo pokušavali da odrede gde migrene počinju u mozgu i kako ove jednostrane, mučne glavobolje izazivaju bol i druge simptome, kao što je povraćanje. Razumevanje ovoga bi pomoglo u pronalaženju novih načina da se spreči migrena ili da se barem ublaži bol kada počne.
Za jednu trećinu ljudi koji doživljavaju migrene, njima prethodi aura, svetlucavo svetlo ili zamućenje vida koje je samo po sebi nagovešteno talasom abnormalne moždane aktivnosti koji se širi kroz korteks, spoljašnji sloj mozga. Kako ova aktivnost unutar mozga utiče na receptore na neuronima koji osećaju bol izvan njega, ostalo je malo nejasno.
Jedno ključno nervno čvorište koje povezuje centralni nervni sistem (CNS) sa perifernim nervnim sistemom je ganglion trigeminusa. Već uključen u migrene i glavobolje, ovaj skup nerava u obliku pasulja nalazi se u dnu lobanje i prenosi senzorne informacije od lica i vilica do mozga.
Istraživači su mislili da se trigeminalni ganglion nalazi izvan krvno-moždane barijere, što je pogodno značilo da bi mogao biti lakša meta za lekove, kao što su CGRP inhibitori, obećavajuća nova vrsta terapije migrene. Međutim, ovo pozicioniranje je podrazumevalo da trigeminalni ganglion nije bio izložen cerebralnoj kičmenoj tečnosti (CSF) koja kupa mozak i kičmenu moždinu.
Nova studija na miševima pokazuje sasvim suprotno: CSF prenosi signalne molekule direktno do ćelija u trigeminalnom gangliju, zaobilazeći sporiji, poznati put kroz meninge, troslojnu membranu koja obavija mozak i kičmenu moždinu.
„Identifikujemo put komunikacije između centralnog i perifernog nervnog sistema koji bi mogao objasniti vezu između migrenozne aure i glavobolje,“ objašnjava biolog Martin Kaag Rasmussen sa Univerziteta u Kopenhagenu i njegove kolege u svom objavljenom radu.
Istraživači su pratili tok CSF-a od vizuelnog korteksa mozga do trigeminalnog gangliona kod miševa. Tečnost je brzo ušla u koren gangliona trigeminusa, kome su dalje disekcije pokazale da nedostaje čvrsto omotan omotač koji sprečava rastvorenim molekulima da prodru u trigeminalne nerve dalje duž njihovih vretenastih tela.
Štaviše, molekuli rastvoreni u likvoru iz jedne hemisfere korteksa tekli su prvenstveno u trigeminalni ganglion na istoj strani glave, što bi moglo da objasni zašto migrene imaju tendenciju da budu jednostrane. Rasmussen i njegove kolege su takođe otkrili da je sadržaj CSF-a životinja promenjen nakon aure; sadržao je CGRP (peptid povezan sa genom kalcitonina) i druge molekule oslobođene iz korteksa nakon što je prošao talas abnormalne moždane aktivnosti, pri čemu su ti molekuli aktivirali nerve trigeminalnog ganglija.
„Naša zapažanja ukazuju na to da uzimanje trigeminalnog CSF-a pokreće trenutnu glavobolju migrene,“ pišu Rasmussen i njegove kolege. Međutim, „takođe smo otkrili da se sastav CSF-a brzo normalizuje, što sugeriše da drugi procesi mogu izazvati glavobolju u kasnijim fazama.“
Iako postoje razlike između miševa i ljudi, istraživači se nadaju da bi identifikovanje ovog novog signalnog puta moglo omogućiti otkrivanje novih ciljeva za lekove, što bi koristilo velikom delu pacijenata koji ne reaguju dobro na trenutno dostupne terapije. Njihova otkrića sugerišu da je CSF mnogo više od obične tečnosti koja ispira „sistem za uklanjanje otpada“ iz tela, već predstavlja važan nosilac signala.
Neuronaučnici Endrju Ruso sa Univerziteta u Ajovi i Džefri Ilif sa Univerziteta u Vašingtonu pišu da ovaj mehanizam može objasniti i kliničke veze između traumatske povrede mozga, poremećaja sna i posttraumatske glavobolje, pružajući novi mehanizam koji povezuje centralni i periferni nervni sistem.
