Kako razmišljaju negovatelji kada odlučuju da pacijente sa graničnim poremećajem ličnosti (BPD) leče pod obaveznom negom? Da li je obavezna nega etički opravdana? Nova teza psihijatra Antoanette Lundahl pokušava da odgovori na ova pitanja i zaključuje da postoji mnogo toga što ukazuje na to da prinudna nega ne pomaže pacijentima sa BPD-om i čak može povećati rizik od samoubistva.
U svojoj tezi, Antoanette Lundahl pokazuje da sklonost naručivanju obavezne nege za pacijente sa BPD varira od jednog do drugog kliničara, što može dovesti do nejednake nege. Obavezna nega kao mera prevencije samoubistva je uobičajena, iako je takva nega povezana sa nekoliko štetnih posledica za pacijente—uključujući povećani rizik od samoubistva.
Antoanette Lundahl je psihijatrijski konsultant i radi sa pacijentima sa BPD-om u stacionarnoj nezi.
„Čula sam kako moje kolege rezonuju i primetila da su njihova mišljenja kontradiktorna“, kaže ona. „Čudno je. Imamo toliko iskustva koje pokazuje da obavezna nega ne funkcioniše za ove pacijente, a ipak postoji takav otpor prema promeni prakse.“
Pritvor putem obaveznog zbrinjavanja znači zatvaranje u psihijatrijsku stacionar.
„Zamislite da ne znate koliko dugo ćete biti zatvoreni i biti primorani da uzimate drogu pod prinudom. Da bi se došlo do tako velikog kršenja lične slobode, medicinski razlozi bi trebalo da budu toliko jaki da je korist veća od štete. “
Lundahl ističe da se ne protivi obaveznoj njezi per se, za koju smatra da je opravdana ako je, na primjer, takva nega od velike pomoći pacijentu i ne može se pružiti drugim sredstvima.
„Iz medicinsko-etičke perspektive, obavezna nega bi trebalo da se koristi samo kada pacijent nema sposobnost da donosi sopstvene odluke o nezi koju dobija, na primer, zbog psihoze koja iskrivljuje njihovu percepciju stvarnosti.
Pacijenti sa BPD-om obično ne spadaju u ovu kategoriju, nastavlja ona, ali su u isto vreme kliničke smernice za pacijente sa BPD-om i rizikom od samoubistva nejasne.
„Intuitivno, zaključavanje i praćenje suicidalnih pacijenata izgleda najsigurnije, ali je vrlo moguće da obavezna nega pacijenata sa BPD-om pre povećava nego smanjuje rizik od samoubistva.“
Prikupljeno iskustvo i istraživanja sugerišu da se rizik od samoubistva može povećati zbog takve nege, ili, barem, obavezna nega ne uspeva da smanji rizik od samoubistva za ove pacijente.
Lundalova teza pokazuje da mogu postojati i drugi motivi osim medicinskih za određivanje obaveznog zbrinjavanja pacijenata sa BPD. Na primer, lekari se plaše da budu prijavljeni ako otpuste samoubilačkog pacijenta, što može imati suprotan efekat. U jednoj od njenih studija, zdravstveno osoblje kaže da se samopovređivanje njihovih pacijenata povećava nakon samo nekoliko dana obaveznog zbrinjavanja.
„Izgleda da postoji nešto toksično u vezi sa obaveznom negom“, kaže ona. „Možda zato što lišava pacijente njihove autonomije, što se može shvatiti kao da završava na dnu.“
Psihijatri koji odlučuju o obaveznom zbrinjavanju su, naravno, u etičkoj dilemi, pa je Lundahl odlučila da u svoju tezu uključi i filozofsko rezonovanje. Jedno pitanje je da li se može smatrati etički opravdanim prinudno zatvaranje pacijenata sa BPD-om kao merom spasavanja života. Ona zaključuje da nije.
„Poštovanje autonomije pacijenta je važan medicinsko-etički princip“, kaže ona. „Drugim rečima, pacijent treba da ima pravo da odbije negu sve dok je u stanju da donosi sopstvene odluke — a ovi pacijenti obično i jesu. Drugi važan princip je da lečenje treba da donese više koristi nego štete. Nisam video ništa što sugeriše da je to slučaj kada je u pitanju obavezno zbrinjavanje pacijenata sa BPD“.
Ona smatra da se razlog zašto se mnogi negovatelji i dalje rutinski odlučuju za obavezno zbrinjavanje ove grupe pacijenata može objasniti tradicijom i idejom da je to jedina moguća opcija kada pacijent ispoljava samoubilačko ponašanje.
„Neke klinike u Švedskoj rade sa kratkim dobrovoljnim prijemom u bolnicu nakon čega sledi ambulantna psihoterapija, u kojoj pacijenti uče da se nose sa svojim emocijama u krizi. Ovo se pokazalo veoma efikasnim.“