Britansko biračko telo poslednjih godina je nestabilnije nego ikada. Na izborima 2015. i 2017. godine najveći broj birača promenio je stranku u modernoj istoriji. A sadašnje ankete sugerišu da ćemo uskoro videti još istog.
Razumevanje onoga što se dešava u mozgu ljudi kada donose odluke pomaže nam da razumemo zašto im se određene političke poruke dopadaju i zašto bi mogli da odluče da promene stranku.
Politolozi govore o Pedersenovoj volatilnosti, nazvanoj po uglednom danskom naučniku Mogensu N. Pedersenu. Za ovo postoji zabranjujuća matematička jednačina, ali sve se svodi na „neto promenu unutar izbornog partijskog sistema koja je rezultat pojedinačnih transfera glasova“.
Na jednostavnom engleskom, volatilnost je jednostavno broj ljudi koji menjaju stranku na izborima. Krajem 1960-ih u Britaniji, Pedersenov indeks je iznosio nešto više od 10%, a sada je blizu 40%.
Mnogo se govorilo o povećanoj upotrebi društvenih medija i njihovom uticaju na izborne ishode. Nedavna studija profesora Hanspetera Kreisija, švajcarskog stručnjaka za izbore, izvestila je da „stalan tok argumenata i signala za glasanje [omogućavaju biračima da donesu prosvećene izbore koji su u skladu sa njihovim preferencijama“.
Ovo bi moglo biti tačno, ali nedavna studija je pokazala da, iako političari više objavljuju na društvenim mrežama tokom predizbornih kampanja, ukupno gledano, broj postova sa sadržajem politike je manji, a ne veći.
Jedan od zanimljivijih događaja u izbornim studijama je da smo sada u mogućnosti da koristimo metode socijalne neuronauke da bismo razumeli glasačko ponašanje.
U protekloj deceniji, neuronauka nam je omogućila da identifikujemo delove mozga koji se aktiviraju kada gledate političke reklame. Ovi rezultati pokazuju da većinu ljudi u predizbornim kampanjama vode strah i emocije, a ne racionalni argumenti.
U praksi, to znači da su birači više podložni porukama koje naglašavaju negativno nego pozitivno. Istraživači su otkrili da su negativne slike i izjave o proizvodima dovele do pojačane aktivnosti u dorsolateralnom prefrontalnom korteksu, što je takođe povezano sa donošenjem odluka.
Na primer, negativne informacije o brendu kola povećale su verovatnoću da će subjekti kupiti konkurentski brend. Međutim, kada je ovaj eksperiment ponovljen sa političkim partijama umesto bezalkoholnih pića, negativan efekat je bio tri puta veći. Negativno političko oglašavanje funkcioniše i sada imamo fMRI skeniranje da to dokažemo.
Politika je borba golim zglobovima, i naš mozak to odražava. Evolucija nas je uslovila da budemo vođeni strahom kada smo pod pretnjom. Pre svega želimo da opstanemo.
Igrajući na naš strah i bes, oni koji smišljaju izborne slogane proizvode – možda namerno – poruke koje pokreću delove mozga povezane sa osvetom i suzdržanim besom, uključujući takozvani prednji cingularni korteks (ili ACC), duboko u prednji deo fisure koji razdvaja dve hemisfere mozga. Dakle, ako sam besan što Riši Sunak nije smanjio liste čekanja NHS-a, verovatno je da je ACC preterao.
Stariji ljudi — koji imaju tendenciju da glasaju u većem broju — su ovde posebno zanimljivi. To je zato što kako starimo, postajemo skloniji aktiviranju takozvanog dorsolateralnog prefrontalnog korteksa — oblasti mozga koja je povezana sa oprezom.
Malo je verovatno da je Riši Sunak ušao u finije tačke neuropolitike, ali njegova strategija je u skladu sa onim što znamo iz društvene neuronauke. Njegov naglasak na potrebi da se „drži plana“ i da se ne kocka sa opozicijom privlači one sa preosetljivim dorsolateralnim prefrontalnim korteksima – naime stariju biračku kohortu koju najviše treba da ubedi.
Ali šire gledano, ljudi svih uzrasta imaju jaku tendenciju da aktiviraju amigdalu – deo mozga koji je povezan sa strahom. Samo retko aktiviramo delove mozga koji su povezani sa etičkom procenom, kao što je takozvani ventromedijalni prefrontalni korteks.
Nije ni čudo da se dve glavne stranke na britanskim izborima fokusiraju na strah i oprez. Možda je Makijaveli u pravu kada je primetio da birači „begaju opasnosti“?
Apelujući na ovaj strah, vidimo da Riši Sunak više puta upozorava na veoma neodređen način da je svet „opasniji“ nego ikada.
I jasno shvatajući da birači odgovaraju na obećanja o bezbednosti, dve stranke etiketiraju politiku kao „trostruku bravu“, bilo da se radi o penzijama ili nuklearnom odvraćanju.
Drugi bogati niz akademskih istraživanja o tome zašto birači menjaju mišljenje odnosi se na saznanje da su birači od 1970-ih ili tako nešto skloniji da svoje odluke zasnivaju na makroekonomskom učinku. Stoga se okrivljuju političke stranke koje su predvodile značajne finansijske krize.
Ovo objašnjava zašto su konzervativci izgubili 1992., a laburisti 1979. Glasači čak menjaju mišljenje na osnovu nedavnih ekonomskih rezultata čak i ako je ekonomski pad van kontrole vlade, kao što je bio slučaj sa bivšim konzervativnim premijerom Edvardom Hitom, koji je izgubio vlast nakon naftne krize 1973. (ubrzane ratom na Bliskom istoku).
Jednom kada je vlada povezana sa ekonomskim problemima – povećanjem stopa na hipoteke, troškovima života i slično – oni bivaju okrivljeni čak i ako se privreda oporavlja.
Slogan aktuelne vlade da plan funkcioniše mogao bi biti ekonomski ispravan, ali istorija sugeriše da neće sprečiti birače da promene stranke.
