Novo istraživanje otkriva kako naše impulse da jedemo, čak i kada nismo gladni, može pokrenuti određeni deo mozga, a ne uobičajeni napadi gladi iz našeg stomaka – nalaz koji bi mogao biti važan u budućem lečenju poremećaja u ishrani.
U testovima na miševima, koje je sproveo tim predvođen istraživačima sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu (UCLA), pokazalo se da određeni skupovi ćelija podstiču ponašanje u grickanju. Ove ćelije su u delu mozga koji je povezan sa paničnim odgovorima, ali ne i sa jelom.
„Ovaj region koji proučavamo naziva se periakveduktalno sivo (PAG) i nalazi se u moždanom stablu, koje je veoma staro u evolucionoj istoriji“, kaže neuronaučnik Avishek Adhikari, sa UCLA. „Zbog toga je funkcionalno sličan između ljudi i miševa.“
Kada su specifične PAG ćelije namerno aktivirane kod miševa koji su već jeli, oni su krenuli u potragu za hranom – kako živom hranom, tako i masnom hranom koja se ne računa kao plen (ekvivalent odlasku u frižider na kasno – noćna užina ili slatki desert).
Životinje su bile toliko odlučne kada su ovi specifični PAG neuroni bili uključeni, da su izdržale male električne udare da bi došle do hrane. Kao što naučnici znaju iz prethodnih eksperimenata, ovo nije nešto što bi miševi inače radili kada nisu gladni.
A stimulacija je takođe učinila da miševi budu avanturističkiji, jureći za ping pong lopticama i potpunije istražujući svoje ograde. Kada su signali istih moždanih neurona bili odbijeni, ova ponašanja su se promenila.
„Rezultati sugerišu da je sledeće ponašanje više povezano sa željom nego sa glađu“, kaže Adhikari. „Glad je averzivna, što znači da miševi obično izbegavaju da osećaju glad ako mogu. Ali oni traže aktivaciju ovih ćelija, što sugeriše da kolo ne izaziva glad.“
„Umesto toga, mislimo da ovo kolo izaziva žudnju za visoko kaloričnom hranom. Ove ćelije mogu dovesti do toga da miš jede više kalorične hrane čak i u odsustvu gladi.“
Ovo još uvek treba da se proveri kod ljudi, naravno, ali mi imamo istu vrstu strukture neuronskih ćelija u sopstvenom mozgu, tako da je verovatno da se nešto slično dešava kada imamo želju za grickalicama koje nisu posebno dobre za nas. Ako se kolo identifikuje kod ljudi, to bi moglo dovesti do boljeg razumevanja poremećaja u ishrani i potencijalnih ciljeva lečenja.
Čini se da je PAG moždano kolo u stanju da prevaziđe uobičajene impulse koje dobijamo o tome šta da jedemo i kada da jedemo, posebno u pogledu bezvrijedne hrane – a to je važan nalaz za bilo koju vrstu budućih istraživanja obrazaca i izbora ishrane, koji su naravno fundamentalna ponašanja u svakom živom organizmu.
„Iako su naša otkrića bila iznenađenje, logično je da bi traženje hrane bilo ukorenjeno u tako drevnom delu mozga, pošto je traženje hrane nešto što sve životinje moraju da rade“, kaže Adhikari.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Communications.
