Hemijski zapisi napisani u skeletima morskog sunđera sugerišu da smo prešli kritični prag zagrevanja od 1,5 °C još 2010. Ako je tačno, ovo nas stavlja blizu – ili čak na – oko 2 °C danas.
Biti ispred roka bi objasnilo zašto su nas tako ekstremne klimatske posledice zahvatile mnogo ranije nego što se očekivalo. Prošlogodišnji ogromni skokovi temperature ostavili su istraživače zaprepašćenim i pokušavajući da pronađu teorije koje bi objasnile neki misteriozni faktor koji nedostaje za objašnjenje stvari.
„Razlike su prilično duboke“, rekao je geohemičar sa Univerziteta Zapadne Australije Malkolm Mekalok na brifingu za medije. „Nema pravih čvrstih dokaza da smo na ozbiljnom putu da smanjimo emisije. To je ono što nas najviše brine.“
Sa sve više i više onih neverovatno dosadnih @JustStop_Oil #climate demonstranata koji su zaključani, kao što vidite, saobraćaj sada teče slobodno pic.tvitter.com/l1BUHN69bm
McCulloch i kolege su koristili morske sunđere kao neku vrstu prirodnog termometra, kako bi zavirili u prošlost do mnogo pre industrijske ere čovečanstva, u dublji sloj našeg okeana od prethodnih merenja.
Skeleti morskog sunđera čuvaju različite omjere stroncijuma u odnosu na kalcijum u zavisnosti od temperature vode u kojoj rastu. Ove životinje rastu veoma sporo, oko samo 0,2 mm godišnje, što, s obzirom na veličinu nekih jedinki, implicira da bi mogle biti star do 5.000 godina.
Sunđeri koje su koristili istraživači (Ceratoporella nicholsoni) pronađeni su 60 metara (197 stopa) duboko u mešovitom sloju okeana na Karibima. Ova dubina, iako je još uvek pod uticajem zagrevanja atmosfere, potiskuje ekstremne fluktuacije koje se javljaju bliže površini, pružajući bolju indikaciju ukupnih prosečnih temperatura.
Štaviše, poznato je da ovo područje veoma pažljivo prati globalne temperature i manje je pod uticajem prirodnih fluktuacija kao što je ENSO nego u drugim regionima okeana.
Istraživači su koristili oko pola tuceta sunđera, za koje se procenjuje da su stari oko 300-400 godina – pružajući istraživačima proksi temperaturu još u 1700-im.
„Novo istraživanje pokazuje da je globalno zagrevanje izazvano ljudima počelo još 1860-ih – nekoliko decenija ranije nego što se ranije mislilo“, kaže klimatski naučnik Džordži Falster sa Australijskog nacionalnog univerziteta, koji nije bio uključen u studiju.
„Sa korekcijom za rano nastalo globalno zagrevanje, već smo premašili prag iz Pariskog sporazuma iz 2015. od 1,5 ° iznad predindustrijske globalne temperature – i na putu smo da pređemo 2 ° zagrevanja do kasnih 2020-ih.
McCulloch veruje da je svo čudno vreme koje smo doživeli, uključujući ogromne toplotne talase u Evropi u regionima u kojima ih obično nema, ono što bismo očekivali na oko 2 °C postindustrijskog zagrevanja.
Očekuje se da će leta bez leda u polarnim okeanima početi oko praga od 2 °. Brzo se približavamo toj tački.
❄Novi rad sa @CHolmesClimate koji istražuje rekordnu godinu koju je #Antarktički morski led imao 2023.: Pročitajte u @RMetS Veather ovde: https://t.co/VGgC4FGPt1 pic.tvitter.com/s27ei2gEos
„Jedan novi paleo zapis na obali Portorika je vredan dodatak velikom dokazu o zagrevanju“, upozorava klimolog sa Univerziteta u Melburnu Malte Majnshauzen, koji nije bio uključen u studiju. „Ali to je samo to, jedna studija među stotinama.“
McCulloch i tim žele da reprodukuju svoju studiju u drugim okeanima i godinama pokušavaju da urade upravo to. Drugi proksiji koje su pokušali da koriste, poput korala, ipak nisu pružili isti nivo tačnosti. Lociranje više ovih dubljih vodenih sunđera usred ogromnih okeana pokazalo se izazovnim.
Ali McCulloch je uveren da se njihovi podaci o morskom sunđeru bolje uklapaju u posmatrane podatke od merenja površine mora na koja smo se do sada oslanjali. Ona se više poklapa sa zapisima o CO 2 nego što to čini IPCC-ov prosek, a takođe je u korelaciji sa istorijskim poznatim geološkim događajima, kao što su prošle vulkanske erupcije.
Prethodni modeli, uključujući IPCC, kalibrirali su svoje podatke pomoću merenja uzetih sa brodova od 1920-ih. U početku, ova merenja nisu bila veoma sistematična, često su im nedostajali podaci sa južne hemisfere i sadržala su brojne anomalije koje još uvek nisu u potpunosti objašnjene, kao što je neobjašnjivo hlađenje tokom 1900-ih samo okeana, ali ne i kopna.
Ovaj konflikt nije prisutan u podacima o morskom sunđeru.
Novi skup podataka „izgleda da je u dobroj korelaciji sa globalnim trendovima površinske temperature“, slaže se klimatolog sa Australijskog nacionalnog univerziteta Mark Hauden, koji nije bio uključen u studiju. „To pokazuje da je zagrevanje iz industrijske ere počelo sredinom 1860-ih, slično prethodnim istraživanjima.“
Njihovi rezultati takođe doprinose tekućoj debati među naučnicima o klimi o tome da li se stopa zagrevanja povećava. Podaci o morskom sunđeru pokazuju snažan signal povećanja stope zagrevanja.
„Po mom mišljenju, sat klimatskih promena je pomeren za oko deceniju, prema našim nalazima“, objašnjava Mekalok. „Dakle, stvari za koje mislimo da bi se dogodile 10 godina od tada, zapravo se dešavaju sada, a emisije su još uvek veoma visoke. Ukoliko ne počnemo da ih smanjujemo, ove stvari će se progresivno pogoršavati.“
McCulloch veruje da je još uvek moguće zadržati zagrevanje na nešto više od 2°, što bi bilo mnogo bezbednije od 5 ka kojima trenutno jurimo na kopnu.
„U određenoj meri govoriti o 1,5° ili 2° je donekle irelevantno“, insistira Mekalok, objašnjavajući da se ciljevi moraju ponovo fokusirati na smanjene količine fosilnog goriva, a ne na temperaturne pragove.
„Svaki dodatni porast zagrevanja će pogoršati ishode. Moramo da promenimo fokus na smanjenje. To je ključna stvar.“