U celoj Srbiji svega 123 psihologa radi u domovima zdravlja. Podaci koje je pre nekoliko godina objavila SZO govore da na 100.000 ljudi imamo četiri, pet psihologa, te kada bi svi tražili psihološku pomoć, poslednja osoba na listi bi na termin čekala četiri godine, objasnila je Maša Vukčević Marković, psiholog, psihoterapeut i istraživač iz Mreža psihosocijalnih inovacija.
Gostujući u Danu uživo, ona se osvrnula na istraživanje koje je nedavno sprovela organizacija PIN, a u kome je učestvovala trećina psihologa koji su zaposleni po ustanovama širom Srbije.
„Rezultati kažu da nemamo dovoljno psihologa koji mogu da odgovore na potrebe stanovništva, ali su problematični i sami uslovi rada. Jedna trećina nema dovoljno vremena da se posveti osobama kojima je pomoć potrebna, a četvrtina nema prostor za rad, a 60 odsto misli da nema adekvatnu podršku. Bitno je i da osoba koja se bavi osetljivim grupama ima i psihološku podršku, i stručnu – poput edukacijama za psihoterapiju“, objasnila je ona.
Neophodan nam je, istakla je, i Zakon o psihoterapiji kako bi se ova situacija regulisala. Sami psiholozi koji su učestvovali u istraživanju kazali su šta im je još potrebno za adekvatan rad.
„Moraju da se promene uslovi rada, da se promeni status iz zdravstvenog saradnika u zdravstvenog radnika. Zatim, da oni imaju slobodu da u okviru svog vremena mogu da za pacijenta odvoje onoliko vremena koliko mu je potrebno. Norme koje računaju koliko nam tre psihologa ne treba da prate samo broj stanovnika, već i potrebe tih stanovnika“, kazala je ona.
Psiholozi mnogo rade sa decom i mladima, ali kako ona dodaje, ističu da je danas u odnosu na prethodno vreme mnogo je više problema življenja, koji se tiču socioekonomskih okolnosti.
„Treba nam ne samo dovoljan broj psihologa, koji imaju adekvatne uslove rada i edukaciju, već moramo i malo šire da gledamo. Ako osobu osnažite i date joj podršku, to je odlično – ali ako je onda vratite u orkuženje zbog kog je možda i imala te psihičke probleme, pozitivna podrška ne može dugoročno da se održi“, rekla je.
Upitana da li ljudi koji imaju potrebu za psihologom, a ne mogu da zbog malog broja psihologa u domovima zdravlja dođu do njega, moraju privatno da traže pomoć, Vukčević Marković odgovara potvrdno.
„Sve se više priča o mentalnom zdravlju i postoji poruka da je mentalno zdravlje prepoznato kao prioritet. Ali, prvo nemamo Zakon o psihoterapiji. Pored toga, postoji jedan dokument, Program o zaštiti mentalnog zdravlja, koji je sama Srbija rešila da usvoji – on ima dva akciona plana, od kojih je prvi završen 2022. godine, a da većina stvari njime predviđenih nije realizovana. A drugi nije ni donet, a trebalo je da već počne da se sprovodi“, objasnila je.
Predviđeno je bilo da postoje centri za mentalno zdravlje, njih 20 širom Srbije, navela je.
„Tek ove godine je otvoren prvi novi – sada ih imamo šest ukupno, jer pet je već postojalo“, rekla je.
Kada je građanima onemogućeno da idu kod psihologa, to doprinosi negovanju stigme kada govorimo o mentalnom zdravlju, potvrdila je.
„Samo je delimično popravljeno stanje kada je reč o toj stigmi. Sve više pričamo o toj temi i osvešćuje se da postoji stigma o mentalnom zdravlju, ali neodgovorno je pozivati ljude da potraže pomoć, a ne pružiti im mesto gde. Ukoliko se neko osmeli da zaista potraži pomoć, mnogo je važno da naiđu na dobar odgovor kod prve osobe kojoj se obrate. Ako se to ne desi, obeshrabriće se“, kaže.
Kada se ljudi odluče da odu kod psihoterapetuta, odmah se pitaju koji je dobar i koliko naplaćuje, navodi.
„Zaboravljamo da je to nešto što nama država treba da omogući, to je deo naših ljudskih prava. Mnogo je promena koje bi morale da se dese“, rekla je.
Kada smo preplavljeni strašnim događajima, kao onima koji su protekle godine pogodili nas kao društvo, sasvim je prirodno osetiti bespomoćnost, obrazložila je.
„Postoji koncept koji se zove naučna bespomoćnost. Osobe koje su dugo izložene okolnostima sa kojima nisu mogli da se izbore, počnu to uverenje da generalizuju – da ništa oko njih ne može da se menja, da nije moguće, da je ionako svejedno. To misle i kada je reč o njihovom ličnom životu, ali i kada je reč o promenama u društvu. Zaista mislim da promene jesu moguće i moje iskustvo mi govori da postoji mnogo dobre volje i mnogo znanja. Bilo bi dobro da, koliko god možemo sami sa sobom, razgraničimo šta jeste, a šta nije do nas i da u onom prostoru koji jeste do nas – ne odustanemo“, kazala je ona.
To ne znači „okretanje sopstvenom mikrosvetu“, ističe.
„Ne verujem ni da je to moguće, jer niko ne može da postoji van društva koje, u različitim fazama života, itekako utiče na taj mikrosvet“, zaključila je.
