Ima nešto jezivo u ovoj šumi u južnoj Sijera Nevadi. Zamršenosti koštanih grana zaklanjaju tlo. Mrtva stabla stoje siva i čekinjasta. Aura propasti visi nad zelenim četinarima koji su ostali.
Prostranstvo Nacionalne šume Sijera u blizini jezera Shaver je relikt klime pre globalnog zagrevanja. Naučnici veruju da četinari neće moći da prežive trenutne uslove. Istraživači sa Univerziteta Stanford otkrili su u nedavnoj studiji da otprilike jedna petina svih četinarskih šuma u Sijeri nije u skladu sa toplijom klimom i da su postale „šume zombija“.
„Ime ‘šuma zombija’ je pomalo kičasto, ali sam shvatio da je proganjajući“, rekao je ekolog Ejveri Hil, koji je koautor studije dok je doktorirao na Stanfordu.
Hil se jednog popodneva pročešljao kroz šikaru i zastao na čistini koja je gledala na dolinu, čije su padine obrasle borovima prošaranim gromadama oivičenim mrljama žbunastog čaparala.
„To je ono što mislimo da će se proširiti i na kraju pokriti čitavo ovo područje“, rekao je on.
Nalazi ukazuju na to da ove četinarske šume Sijera na nižoj nadmorskoj visini, koje uključuju bor ponderosa, šećerni bor i Daglas jelu, više nisu u stanju da se uspešno razmnožavaju. Uslovi su postali previše topli i suvi da bi izdržali sadnice četinara, čije plitko korenje zahteva puno vode ako žele da prežive u odraslom dobu, rekao je Hil. Džinovske sekvoje takođe rastu u nižim područjima Sijera Nevade, ali istraživači nisu analizirali rizike specifične za to drveće.
Kada ove šume budu izgorele u velikim požarima – ili budu uništene sušom, bolestima ili štetočinama – verovatno će biti zamenjene drugim vrstama drveća i grmlja, kažu naučnici. To bi moglo dramatično smanjiti količinu ugljenika u regionu; obezbediti stanište za invazivne vrste; i istiskuju biljke i životinje koje šume nazivaju domom.
Poznavanje tačno gde bi se takve promene mogle desiti može pomoći upravnicima zemljišta da daju prioritet gde da se odupru promenama i gde da ih prihvate ili čak ubrzaju.
„Pruža skoro eksperimentalni prostor za rešavanje nekih zaista teških pitanja o tome kako upravljamo ekološkim tranzicijama“, rekao je Hil, koji sada radi na Kalifornijskoj akademiji nauka.
Hil je započeo svoj doktorski program znajući da želi da proučava kako ljudska aktivnost utiče na šume. Tada je vatra monahinja izgorela kroz šume sekvoje u Napi, ugrozivši njegovu porodičnu kuću i uništivši šupu. Hilu je to bio jasan primer mešanja šumskih požara i klimatskih promena, što ga je navelo da se fokusira na te teme.
Šume zombija mogu dugo da opstanu bez smetnji koje bi ih uzdrmale, rekao je Hil, ali istraživanja su pokazala da mnoge šume idu ka neizbežnim tranzicijama sa 2,2 stepena zagrevanja koje se već dogodilo u Sijeri.
Ovi pejzaži koji se brzo menjaju mogli bi imati velike implikacije na to kako Kalifornija upravlja šumskim požarima.
Različite vrste šuma gore na različite načine, a saznanje šta će rasti gde bi moglo pomoći vlastima da planiraju požare, rekao je Hil. Na primer, chaparral istorijski podržava katastrofalne požare u proseku svakih 40 do 50 godina, u odnosu na svakih 150 do 200 godina za četinarske šume, rekao je on.
„Dakle, možda biste u okolini zajednica radije imali dobro vođenu četinarsku šumu“, rekao je on.
Da bi utvrdili koja područja šuma nisu u skladu sa toplijom klimom, naučnici su ispitali detaljne podatke o vegetaciji iz istraživanja američke šumarske službe sprovedene 1930-ih. Iz toga su napravili kompjuterski model za analizu prikladnosti staništa i otkrili da dok se prosečna nadmorska visina četinarskih šuma pomerila uz nagib oko 110 stopa, temperature najpogodnije za drveće su se povukle dalje u planine, u proseku oko 600 stopa.
Napravili su mapu Sijere prošaranu ružičastom – koja pokazuje gde su šume izvan klime u kojoj uspevaju – i crvenom – gde je neusklađenost ozbiljna.
Dok je veći deo moderne ekologije fokusiran na razumevanje tranzicija ispitivanjem onih koji su se već dogodili, ova mapa pokazuje gde će se promene verovatno dogoditi, rekao je Hil.
„Tako da možemo početi da ih pratimo i posmatramo ove tranzicije pre nego što počnu, pa čak i da počnemo da razmišljamo o proaktivnom upravljanju u ovim oblastima“, rekao je on.
On je studiju opisao kao polaznu tačku za dodatna istraživanja, uključujući da li požari gore drugačije u zombi šumama i kako to znanje može biti integrisano u modeliranje ponašanja požara.
Sarah Campe, regionalni naučnik iz Sijera Nevade Conservanci, rekla je da je otkrila da ovo istraživanje izaziva razmišljanje. To je dodalo tekućem razgovoru o tome kako će izgledati šume budućnosti, rekla je ona. Ipak, ona ima tendenciju da posmatra studije o odgovoru pejzaža na klimatske promene sa izvesnim skepticizmom.
„Ovi pejzaži su neverovatno složeni“, rekla je ona. „Jednostavno ne mislim da su naši modeli još tamo da bi zapravo mogli da shvate šta će se tačno dogoditi.“
Klima je samo jedan pokretač promena koje utiču na ove ekosisteme, istakao je Kampe. Pre više od jednog veka, kolonizatori su zabranili kulturno spaljivanje od strane starosedelačkih grupa i usvojili agresivnu politiku gašenja požara, a kasnije su upravljali delovima regiona za drvo.
Ove prakse su lišile šume Sijere redovnih požara niskog intenziteta na koje su se prilagodile, i rezultirale su uklanjanjem najvećih, najotpornijih četinara. Mnoga od ovih područja su sada pretrpana mlađim drvećem koje lakše gori.
„To je promenilo strukturu i sastav ovih šuma i učinilo ih ranjivim na šumske požare, sušu i toplije temperature“, rekla je ona. „I svakako, klima je ogroman i važan pokretač u svemu ovome, ali to ne znači da ne postoje poluge koje možemo da povučemo, a koje nisu direktno povezane sa smanjenjem ugljenika kako bismo zaštitili ove šume ili ih obnovili. ekosistema“.
Hil se složio, ali je rekao da su istraživači odlučili da se fokusiraju prvenstveno na klimu jer je to osnovni uslov koji određuje da li drvo može da raste na određenom mestu.
„Postoje upravljačke odluke koje možete doneti da biste nekako istisnuli svaku poslednju priliku koja ovo drveće ima da preživi tako što ćete prorediti ove šume ili uvesti propisane opekotine ili čak zasijati različite vrste nakon seče“, rekao je on. „Ali ako klima kaže ne, šuma neće rasti.“
Njegov tim je ispitao različite scenarije globalnog zagrevanja i zaključio da bi, ako čovečanstvo dozvoli da se klimatske promene dešavaju velikom brzinom, skoro cela Sijera Nevada mogla postati neprikladna za četinarske šume do kraja veka. Otkrili su da čak i uz poboljšane napore da se smanje emisije koje zagrevaju planete iz fosilnih goriva i drugih izvora gasova staklene bašte, šume zombija u Sijeri bi i dalje mogle da se udvostruče u ovom veku. Ali oni su rekli da bi napori za brzo rješavanje klimatskih promjena mogli napraviti veliku razliku.
„To je zaista oštar podsetnik koliko se klimatskih promena već dogodilo i koliko je važno osigurati da količina koja se dogodi u budućnosti bude što manja“, rekao je Kris Fild, stariji autor studije i direktor studije. Stanford Voods Institute for the Environment. „Sa agresivnim naporima da kontrolišemo klimatske promene, gubimo više Sijere, ali ne sve.
Još jedan obližnji deo zemlje pruža prozor u ono što se dešava zombi šumi nakon poremećaja. Pre tri godine, vatra u Kriku je sravnila ove padine, njen eksplozivni intenzitet — koji su naučnici uporedili sa zapaljivim bombardovanjem — podstaknut milionima mrtvih stabala koja su bila oslabljena sušom i opustošena potkornjacima.
Sada pocrneli tornjevi vire iz zemlje dokle god pogled seže. Hrastovi su ponovo niknuli, ali još uvek nema sadnica četinara.
„Ako su naši modeli u pravu, veća je verovatnoća da će se ovo nego bilo gde drugo vratiti kao nešto što nije četinarska šuma“, rekao je Hil dok je provirivao preko zadivljujuće devastacije.
Postoje mere koje bi upravnici zemljišta mogli da preduzmu za sadnju i negovanje sadnica četinara, rekao je Hil, ali je primetio da će se to svesti na resurse, pitajući: „Da li je toliko važno da se ove niže oblasti vrate kao četinarske šume?“
Ron Gud, predsednik plemena North Fork Mono, rekao je da su se od požara u Kriku, Mono vetrovi koji su obično duvali od 60 do 70 mph, povremeno povećavali na 110 mph. A sneg i kiše koje su pale prošle zime izazvale su velike poplave.
„Nema šta da zadrži sneg, ništa da zadrži vodu“, rekao je on. „Dakle, tamo je na goloj steni, goloj zemlji. Brže će se istopiti.“
Ipak, rekao je Gud, ponovno sejanje nije neophodno ako ljudi upravljaju zemljom. Iako bi tlo moglo biti sprženo nekoliko inča duboko, ispod spaljenog dela nalaze se mahune semena, rekao je on. Autohtoni ljudi su pravili rupe u zemlji da bi dozvolili da ovo seme nikne, ali šumska politika sada to zabranjuje, rekao je on.
On je rekao da dok hrastovi i čaparal imaju tendenciju da ponovo izniknu relativno brzo, četinarima je potrebno tri do pet godina da počnu ponovo da rastu. Dakle, često je potrebno da dođe do opekotina nekoliko godina nakon šumskog požara da bi se uklonilo žbunje i dala prilika četinarima da se vrate.
„Uvek kažem svojim ljudima kada radim tamo da ono što radimo za majku prirodu je da joj damo pedikir, manikir; čak pokušavamo da je malo očistimo“, rekao je. „Ali ona ide na bal u proleće; ona će da obuče svoju haljinu. Kada joj date priliku, ona zna kako da se obuče.“
„To je cela razlika između onoga što su Indijanci uradili sa zemljom i onoga što evropski Amerikanci rade sa zemljom – da li smo mi vratili. Vraćamo“, dodao je on. „Nemaju.“
Druge intervencije bi mogle uključivati proređivanje drveća tako da ima dovoljno vode za obilazak i pokušaj da se rizik od katastrofalnih požara zadrži na niskom nivou uništavanjem vegetacije koja bi mogla preneti plamen sa šumskog poda do krošnje, rekao je Fild.
„Ovi četinari Sijere mogu da žive stotinama i stotinama godina“, rekao je on. „A jedna težnja ove vrste intervencije bila bi da stvorimo situaciju u kojoj, iako su šume zombiji — ne razmnožavaju se — mogli bismo da ih zadržimo na mestu i održavamo njihove ekosistemske usluge mnogo decenija ili čak vekova.
Upravljači zemljišta mogu u nekim slučajevima odlučiti da je najbolji pristup sječi postojećeg drveća i olakšati oporavak žbunja ili hrasta.
Na primer, unutar otiska požara u logoru 2018. godine, postojala je oblast skoro potpunog gubitka šuma za koju je malo verovatno da će u budućnosti podržavati guste sastojine četinara, rekao je Campe iz organizacije za zaštitu prirode Sijera Nevada. Nekoliko grupa, uključujući okrug za očuvanje resursa okruga Butte, US Forest Service, Konkov Vallei Band indijanaca Maidu i neprofitne Američke šume, olakšavaju tranziciju ka otvorenoj šumi u kojoj dominiraju hrastovi.
Na drugim mestima, uključujući područja za rekreaciju, plemenske kulturne lokacije i staništa koja podržavaju kultne vrste kao što su džinovske sekvoje, možda bi bilo vredno uložiti više resursa u očuvanje ili obnavljanje ekosistema, rekla je ona.
Ipak, rekao je Campe, menadžeri zemljišta u Sijeri – koji uključuju vladine agencije, privatne zemljoposednike, okruge za očuvanje resursa i plemena – mogu da dotaknu samo delić regiona od 25 miliona hektara zbog finansijskih i kadrovskih ograničenja.
„Ako majka priroda pritisne ogromno dugme za ‘resetovanje’, postojaće ogromni delovi pejzaža na koje nećemo moći da utičemo. Tu dolazi do prihvatanja“, rekla je ona. „Ovo neće biti ista Sijera koju su poznavali naši deda i baka. Ali to ne znači da to neće biti mesto koje nastavljamo da cenimo i uživamo.“
