Ljudi stalno uče od drugih, a da toga nisu ni svesni. Društveno učenje izbegava naporna pokušaja i greške; točak ne mora svaki put da se iznova izmišlja. Ali odakle dolazi ova sposobnost, koja čini osnovu kulturnog učenja i posledično evolucionog uspeha ljudske vrste?
Studija koju je vodio profesor Markus Paulus, katedra za razvojnu psihologiju i obrazovnu psihologiju na LMU, pokazuje da ta sposobnost ima svoje korene u najranijem detinjstvu. „Deca stiču svoju sposobnost da imitiraju jer ih sami imitiraju njihovi staratelji“, kaže Markus Paulus. Studija je objavljena u Current Biology.
Za studiju, istraživači su posmatrali interakciju između majke i deteta tokom nekoliko meseci. Bebe su prvi put ušle u laboratoriju sa šest meseci, dok su poslednji put bile u 18 meseci. Dok su se bavili raznim situacijama igre, analizirane su interakcije i imitacije majke i deteta.
Longitudinalna studija pokazuje da što je majka bila osetljivija u interakciji sa svojim šestomesečnim detetom i što je češće oponašala bebu, to je dete u dobi od 18 meseci bilo veće da imitira druge.
U interakciji roditelja i deteta uzajamno oponašanje je znak komunikacije. Roditelji reaguju na signale koje daje dete i odražavaju ih i pojačavaju. Razvija se međusobna imitacija radnji i gestova.
„Ova iskustva stvaraju veze između onoga što dete oseća i radi s jedne strane i onoga što vidi s druge strane. Formiraju se asocijacije. Vizuelno iskustvo deteta je povezano sa njegovom sopstvenom motoričkom aktivnošću“, kaže Markus Paulus, objašnjavajući neuro-kognitivnu aktivnost. proces.
Deca uče različite veštine kroz imitaciju, kao što su korišćenje predmeta, kulturni gestovi poput mahanja i usvajanje jezika. „Deca su neverovatni imitatori. Mimikrija utire put njihovom daljem razvoju. Imitacija je početak kulturnog procesa ka postajanju ljudima“, kaže Markus Paulus. U psihologiji, teorija da je sposobnost imitiranja urođena dugo je vladala. LMU studija je još jedan dokaz da je ta sposobnost zaista stečena.
Koliko dobro deca nauče da imitiraju druge u velikoj meri zavisi od osetljivosti sa kojom njihovi roditelji reaguju na njih. U ovom kontekstu, osetljivost se definiše kao sposobnost negovatelja da uhvati detetove signale i reaguje brzo i na odgovarajući način na njih. „Osetljivost majke je pokazatelj koliko snažno ona oponaša svoje dete“, kaže dr Semjuel Esler, glavni autor studije.
Pored toga, studija baca svetlo na ono što ljude čini društvenim bićima, naime da se naše individualne sposobnosti razvijaju samo kroz interakciju sa drugima. Zaista, oni duguju svoje postojanje posebnom načinu na koji ljudi odgajaju svoje mlade.
„Budući deo kulture društvene interakcije, u kojoj se oponašaju, deca uče da uče od drugih. Tokom generacija i milenijuma, ova interakcija je dovela do kulturne evolucije ljudi“, kaže Markus Paulus.
„Kroz socijalno učenje, određene radnje ili tehnike ne moraju da se stalno iznova izmišljaju, već postoji kulturni transfer znanja. Naši rezultati pokazuju da je sposobnost imitacije, a time i kulturno učenje, sama po sebi proizvod kulturnog učenja, u posebno interakciju roditelja i deteta.“