Rak prostate je najčešći rak bez kože kod muškaraca širom sveta. Prema međunarodnim procenama, svaki šesti muškarac će dobiti rak prostate tokom svog života, a širom sveta svake godine od njega umre preko 375.000 pacijenata. Otpornost tumora na trenutne terapije igra suštinsku ulogu u tome i stoga su hitno potrebni novi pristupi.
Sada je međunarodni istraživački tim sa Univerziteta u Bernu, Inselspital Bern i Univerziteta u Konektikatu identifikovao ranije nepoznatu slabu tačku u ćelijama raka prostate. Ova slaba tačka je verovatno prisutna iu drugim ćelijama raka. Studiju su vodili Mark Rubin iz Odeljenja za biomedicinska istraživanja (DBMR) i Centra za preciznu medicinu (BCPM) na Univerzitetu u Bernu i Inselspital Bern, i Rahul Kanadia sa Odeljenja za fiziologiju i neurobiologiju i Instituta za sistemsku genomiku na Univerzitet u Konektikatu. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Molecular Cell.
„Bliže smo pogledali određenu molekularnu mašinu zvanu spliceosome“, objašnjava Anke Augspach, vodeći autor studije i istraživač iz Odeljenja za biomedicinska istraživanja (DBMR). „On igra važnu ulogu u prevođenju gena u proteine. U ovom procesu, spliceosom odvaja delove gena koji nisu potrebni za proizvodnju proteina i spaja ostale delove.“
Dok skoro svi geni prolaze kroz ovaj proces u takozvanom velikom spliceosomu, manji spliceosom se koristi u manje od 1% gena. „Ipak, manji spliceosom je izuzetno važan jer posebno obrađuje gene koji igraju ključnu ulogu u rastu ćelija. I upravo taj rast ćelija izmiče kontroli kod raka — ali precizan mehanizam iza ovoga ostao je nejasan“, objašnjava Rahul Kanadija. , koautor studije sa Odeljenja za fiziologiju i neurobiologiju i Instituta za sistemsku genomiku na Univerzitetu Konektikat.
U svojim istraživanjima, tim je pronašao različite indikacije za centralnu ulogu malog spliceosoma u raku. „Uspeli smo da pokažemo da je specifična komponenta manjeg spliceosoma značajno povećana kod uznapredovalog raka prostate“, objašnjava koautor studije Mark Rubin iz Odeljenja za biomedicinska istraživanja (DBMR) i Bernskog centra za preciznu medicinu (BCPM). Ovo je navelo istraživače da posumnjaju da ćelije raka aktiviraju manji spliceozom preko ove komponente i tako stimulišu nekontrolisani rast ćelija.
Istraživači su uspeli da potvrde svoju pretpostavku uz pomoć laboratorijskih test modela kao što su 2D ćelijske kulture i organoidi – minijaturni organi koji se uzgajaju u laboratoriji na osnovu uzoraka pacijenata. Takođe su uspeli da pokažu da je inhibicija specifične komponente dovela do većeg smanjenja rasta raka prostate nego trenutne standardne terapije.
„Prema tome, blokiranje ovog procesa trebalo bi da ima terapeutski potencijal“, kaže Mark Rubin. „Ovo je meta koju smo lovili.“ Rahul Kanadia dodaje da „blokiranje dovodi do smanjenja rasta raka bez uticaja na rast i opstanak normalnih ćelija“.
„Ovo otkriće menja igru u razvoju efikasnijih i ciljanih kombinovanih terapija za karcinome kao što su rak prostate i druge vrste raka. Želimo da radimo na tome u narednim godinama—i već smo se prijavili za odgovarajući patent“, zaključuje Rubin.
