Međunarodni istraživački tim predvođen Favijelom A. Lopezom-Romerom sa Odeljenja za paleontologiju na Univerzitetu u Beču istraživao je kako se oblik vilice ajkula menjao tokom evolucije. Oni zaključuju da kod najrasprostranjenijih vrsta ajkula, čeljusti pokazuju relativno male varijacije u obliku tokom miliona godina; većina varijabilnih čeljusti pronađena je za dubokomorske ajkule. Rezultati ove studije objavljeni su u časopisu Communications Biologi.
Jedna od najistaknutijih osobina ajkula je oblik njihove donje vilice, koje takođe nose impresivne zube. Sa svojim čeljustima, ajkule su u stanju da se hrane najrazličitijim plenom, što ih takođe svrstava među najveće predatore okeana. Širok spektar plena se takođe odražava u odgovarajućim adaptacijama koje su ajkule evoluirale tokom svoje evolucione istorije. Sve ove adaptacije im omogućavaju da se rašire u gotovo sva morska staništa, a neke vrste se upuštaju i u slatku vodu.
Kako se oblik čeljusti ajkula menjao tokom njihove evolucije, sada je istraživao međunarodni i multidisciplinarni istraživački tim, sa Univerziteta u Beču, Imperial College London (UK), Museum national d’histoire naturelle (Pariz, Francuska), Christian-Albrechts – Univerzitet (Kil, Nemačka) i Naturalis Museum (Lajden, Holandija). Rezultati ilustruju važnost plena, nivo u morskim mrežama i staništa u odnosu na raznolikost oblika čeljusti među vrstama ajkula. Ovo takođe pomaže da se otkriju evolutivni uzroci razlika u morfologiji čeljusti u vezi sa staništima.
Današnje ajkule imaju dugu evolucionu istoriju sa nekim taksonomima koji se mogu pratiti čak pre 180 miliona godina. Za sve ovo vreme oni su bili ključna komponenta u fauni morskog carstva i njegovih mreža ishrane, uglavnom zauzimajući više trofičke pozicije kao mezo i vrhunski grabljivci. U isto vreme, ajkule su usvojile mnoge stilove života i oblike kao što su stanovnici dna, brzi plivači na otvorenom moru, pa čak i neke od najmanjih vrsta u dubokom moru.
Da bi se proučio potencijalni odnos između morfologije vilice i životnog stila ajkula, sprovedena je kvantitativna analiza korišćenjem rendgenskih kompjuterizovanih tomografskih skeniranja čeljusti 90 vrsta ajkula i priprema 3D rekonstrukcija da bi se procenilo kako je oblik vilice ajkula evoluirao tokom vremena.
Rezultati pokazuju iznenađujuće da među grupama koje su veoma bogate vrstama, kao što su ajkule rekvijem, vilice pokazuju niske varijacije oblika. Ovo je zanimljivo jer su rekvijemske ajkule jedna od najrasprostranjenijih grupa ajkula. Još jedno zanimljivo otkriće je da je većina varijabilnih čeljusti pronađena među vrstama koje žive u dubokom moru. „Iako ajkule iz dubokog mora nisu toliko zastupljene u podacima kao ajkule grebena, one pokazuju najrazličitije oblike viđene u našoj analizi“, objašnjava prvi autor Lopez-Romero.
Među mnogim adaptacijama, ajkule koje naseljavaju duboko more, pored bioluminiscencije, pokazuju različite strategije hranjenja koje se kreću od uzimanja velikih komada iz kitova do hranjenja jajima ili glavonošcima. Za većinu vrsta koje se nalaze u grebenima i velikim vrhunskim predatorima na otvorenom moru, opcije izgledaju ograničenije, tako da uglavnom plene ribe, pa čak i druge vrste ajkula.
„Naravno, mnoge ajkule u ovim sredinama se hrane velikim brojem plena, a samo nekoliko njih se prilagodilo jednom, specifičnom plenu, kao što je ajkula sa kapom, Sphirna tiburo, koja pleni skoro u potpunosti na rakovima sa tvrdim oklopom, dok se škampi i ribe se hvataju samo povremeno“, navodi Jirgen Krivet sa Univerziteta u Beču, koji je učestvovao u ovoj studiji.
Proučavajući evoluciju oblika vilice, takođe je bilo moguće rekonstruisati evolucione promene oblika vilice kroz duboko vreme. „Izuzetne promene su se desile kod ajkula sa tepiha, spavača i morskih pasa. Ove promene su verovatno bile praćene jasnom distribucijom ovih ajkula u grebenima i dubokom moru, što ih uočljivo razlikuje morfološki od drugih vrsta sa većim čeljustima kao što se vidi kod vrhunskih predatora u otvoreno more“, zaključuje Lopez-Romero.