Sreća se ne može kupiti, ali niti zavisi uglavnom od nečijeg načina razmišljanja, kao što bi mnoga istraživanja o sreći sugerisala, prema nedavnoj studiji istraživača Cornell psihologije.
Oni smatraju da objektivne okolnosti i ponašanja, kao što su bogatstvo i zdravlje, utiču na sreću koliko i subjektivne psihološke osobine, poput odlazeće prirode.
Njihova analiza pokazuje da ankete o sreći i zadovoljstvu životom precenjuju važnost psiholoških osobina jer se one mere slično, tražeći od ispitanika da se ocenjuju pomoću skala ili pitanja sa više odgovora, ponekad istih pitanja.
Ali metodološka promena – jednostavno pitati nekoga kako im ide – omogućava pravednije poređenje. U pisanim odgovorima na tako otvoreno pitanje u jednoj velikoj studiji, ogromna prednost ličnosti u odnosu na okolnosti i ponašanja nestala je, prema analizi.
„Ako pogledamo istraživanje, ono sugeriše da su ljudi samo srećniji jer imaju srećnu ličnost“, rekao je Vilijam Hobs, docent psihologije i vlade na Koledžu za ljudsku ekologiju i Koledžu umetnosti i nauke. „Naša studija sugeriše da to nije slučaj, da postoji mnogo pokretača sreće. Za neke to može imati veze sa ličnošću, za druge ušteda novca, vežbanje ili provođenje vremena sa porodicom i prijateljima.“
Hobs je vodeći autor knjige „Za dobro življenje, ponašanje i okolnosti su važni isto koliko i psihološke osobine“, objavljenog u Zborniku Nacionalne akademije nauka (PNAS). Entoni Ong, profesor psihologije na Koledžu za humanu ekologiju i profesor gerontologije u medicini na Veill Cornell Medicine, je koautor.
Njihovi nalazi mogli bi da pomognu istraživanje sreće, kao i politike koje sve više teže da pokažu prednosti sreće. Oni sugerišu da politike usmerene na okolnosti i ponašanja, kao što su smanjenje nejednakosti ili pušenje, mogu biti vrednije od intervencija usmerenih na psihologiju, koje možda nije moguće primeniti na nivou populacije.
Da bi testirali da li otvorena pitanja bolje obuhvataju uticaj okolnosti na sreću, istraživači su iskoristili jedinu nacionalno reprezentativnu longitudinalnu studiju koja je sistematski uključivala otvoreno pitanje o blagostanju. Od 2004. do 2016. godine, studija srednjeg života u Sjedinjenim Državama (MIDUS) je pitala: „Šta radite da bi vam život dobro prošao?“
Hobs i Ong su postigli više od 1.000 odgovora koristeći veliki jezički model, potvrđen od strane istraživača i softvera za analizu osećanja, kako bi procenili da li odražavaju napredovanje, borbu ili patnju, termine koji se koriste za opisivanje skala u Galupovim izveštajima o sreći. Korišćenje već postojećeg jezičkog modela i drugih automatizovanih sistema bodovanja ograničilo je kontrolu istraživača nad testovima, a više mera je pomoglo u proceni osetljivosti na različite nedostatke u ocenama sreće.
MIDUS studija je takođe pružila informacije o prihodima, obrazovanju ispitanika i da li su u braku ili imaju decu, što je merilo društvene povezanosti; zdravstveno ponašanje, uključujući pušenje ili fizičku aktivnost; i istoriju bolesti i određene trenutne zdravstvene pokazatelje.
Analizirajući odgovore na otvoreno pitanje, istraživači su otkrili da su mere okolnosti i psihološke osobine bile približno podjednako povezane sa tim koliko su ljudi rekli da su srećni.
„Ako ne koristimo samoocenjivanje i zatvorena pitanja za proučavanje sreće, onda su stvari kao što su zdravlje i novac i u izvesnoj meri društvena povezanost jednako snažno povezane sa srećom kao i ličnost“, rekao je Hobs. „Ako ispravimo ovaj metodološki problem, onda oni izgledaju otprilike isto.“
Dok su zatvorena pitanja ključna za istraživače da prate životne uspone i padove i upoređuju rezultate, Hobs i Ong sugerišu da otvoreni pristup koji su procenili „izgleda da je jedinstveno obećavajući dodatak repertoaru studija o dobrobiti i dobrobiti … [ i] pruža pogled na dobrobit iz perspektive ispitanika u anketi“.
Hobs je rekao da napredak u mašinskom učenju i veštačkoj inteligenciji sada omogućava da se ljudi pitaju da li su srećni na različite načine, a da i dalje imaju replicirajuće načine za bodovanje odgovora. Jezički modeli uvode sopstvene pristrasnosti, rekao je on, ali oni verovatno nisu pristrasnosti odgovora na ankete sa višestrukim izborom i tako omogućavaju pravednija poređenja između ličnosti i okolnosti nego postojeće mere zatvorenog tipa.
„Možda je najbolji način da vidite da li je nekome dobro“, zaključili su istraživači, „da ih pitate“.
