U ljudskom telu postoji oko 30 triliona ćelija i naše zdravlje zavisi od toga da one pravilno komuniciraju i podržavaju jedna drugu, pri čemu imuni sistem igra posebno ključnu ulogu. Jedna od karakteristika starenja je opadanje pravilnog funkcionisanja našeg imunološkog sistema. Stogodišnjaci, retka populacija pojedinaca koji napune 100 godina ili više, doživljavaju kašnjenje u bolestima i mortalitetu povezanim sa starenjem, što sugeriše da njihov imuni sistem ostaje funkcionalan do ekstremne starosti.
Predvođeni istraživačima sa Bostonskog univerziteta Chobanian & Avedisian School of Medicine i Medicinskog centra Tafts, nova studija otkriva da stogodišnjaci imaju različit sastav i aktivnost imunih ćelija i poseduju visoko funkcionalne imune sisteme koji su se uspešno prilagodili istoriji bolesti omogućavajući izuzetnu dugovečnost. Ove imune ćelije mogu pomoći u identifikaciji važnih mehanizama za oporavak od bolesti i promovisanje dugovečnosti.
„Naši podaci podržavaju hipotezu da stogodišnjaci imaju zaštitne faktore koji im omogućavaju da se oporave od bolesti i dostignu ekstremnu starost“, rekla je glavni autor dr Tanja Karagijanis, viši bioinformatičar, Centar za kvantitativne metode i nauku podataka, Institut za klinička istraživanja i studije zdravstvene politike u medicinskom centru Tafts.
„Sakupili smo i analizirali ono što je, prema našim saznanjima, najveći skup podataka od jedne ćelije o stogodišnjim subjektima koji nam je omogućio da definišemo jedinstvene karakteristike ove populacije koje podržavaju identifikaciju molekularnih faktora i faktora načina života koji doprinose njihovoj dugovečnosti“, objasnio je stariji autor Stefano. dr Monti, vanredni profesor medicine na Medicinskom fakultetu.
Da bi identifikovali imuno-specifične obrasce starenja i ekstremne ljudske dugovečnosti, istraživači su izvršili sekvenciranje pojedinačnih ćelija na mononuklearnim ćelijama periferne krvi (PBMC) – široku kategoriju imunih ćelija koje cirkulišu u krvi – uzete od sedam stogodišnjaka upisanih u Studiju stogodišnjaka Nove Engleske. , jedna od najvećih studija dugovečnih pojedinaca u Severnoj Americi koju je vodio Tomas Perls, MD, na Medicinskom fakultetu.
Zatim su integrisali ovaj skup podataka sa dva javno dostupna skupa podataka za sekvenciranje jednoćelijske RNK (scRNA-sek) PBMC-a da bi istražili kompozicione i transkripcione promene u cirkulišućim imunološkim profilima tokom ljudskog životnog veka i ekstremne starosti.
Na kraju, primenili su napredne računarske tehnike da analiziraju kombinovane podatke, da procene kako se sastav ćelijskog tipa (proporcija različitih tipova ćelija) i aktivnost menjaju u zavisnosti od starosti, i da li stogodišnjaci manifestuju profile koji obuhvataju ili izbegavaju očekivanu progresiju starosti.
Njihova analiza potvrđuje zapažanja iz prethodnih studija starenja i identifikuje nove kompozicione i transkripcione promene specifične za tip ćelije koje su jedinstvene za stogodišnjake i odražavaju normalan imuni odgovor.
Prema istraživačima, kada su ljudi izloženi infekcijama i oporavljaju se od njih, njihov imuni sistem uči da se prilagođava, ali ta sposobnost reagovanja opada kako starimo.
„Profili imuniteta koje smo primetili kod stogodišnjaka potvrđuju dugu istoriju izloženosti infekcijama i sposobnost da se oporave od njih i pružaju podršku hipotezi da su stogodišnjaci obogaćeni zaštitnim faktorima koji povećavaju njihovu sposobnost da se oporave od infekcija“, rekao je stariji autor. dr Paola Sebastiani, direktorka Centra za kvantitativne metode i nauku o podacima, Institut za klinička istraživanja i studije zdravstvene politike pri Medicinskom centru Tafts.
Istraživači veruju da ovi nalazi pružaju osnovu za istraživanje mehanizama otpornosti imuniteta koji verovatno doprinose ekstremnoj dugovečnosti kao meti za terapiju zdravog starenja. „Stogodišnjaci i njihova izuzetna dugovečnost daju ‘nacrt’ kako bismo mogli da živimo produktivnije, zdravije živote. Nadamo se da ćemo nastaviti da učimo sve što možemo o otpornosti na bolesti i produženju nečijeg zdravstvenog perioda“, rekao je stariji autor Džordž J. Murphi, Ph.D., vanredni profesor medicine na Medicinskom fakultetu.
Ovi nalazi se pojavljuju na mreži u eBiomedicine.
