Prvo su to bile jezive slike buradi koje cure na morsko dno nedaleko od ostrva Katalina. Zatim šokantno saznanje da je najveći proizvođač DDT-a u zemlji nekada koristio okean kao ogromno deponije – i da je čak pola miliona barela njegovog kiselog otpada izliveno pravo u vodu.
DDT ili diditi (dihlor-difenil-trihloretan) naziv je za poznati i često korišćeni insekticid.
Sada su naučnici otkrili da se veći deo DDT-a – koji je uglavnom bačen 1940-ih i 50-ih godina – nikada nije pokvario. Hemikalija ostaje u svom najsnažnijem obliku u zapanjujuće visokim koncentracijama, rasprostranjena po širokom delu morskog dna većeg od grada San Franciska.
„Još uvek vidimo originalni DDT na morskom dnu od pre 50, 60, 70 godina, što nam govori da se ne kvari na način na koji smo (mi) nekada mislili da treba“, rekao je naučnik UC Santa Barbara David Valentine, koji je podelio ove preliminarne nalazi u četvrtak tokom ažuriranja istraživanja sa više od 90 ljudi koji rade na ovom pitanju. „A ono što sada vidimo je da postoji DDT koji je završio svuda, a ne samo unutar ovog uskog malog kruga na mapi koju smo nazvali deponije dva.“
Ova otkrića potvrđuju neke od najdubljih zabrinutosti naučne zajednice — i dodatno komplikuju napore da se razume toksično i podmuklo nasleđe DDT-a u Kaliforniji. Javni pozivi na akciju su se intenzivirali otkako je Los Anđeles tajms 2020. objavio da dihlorodifeniltrikloretan, zabranjen 1972, i danas proganja morsko okruženje. Značajne količine jedinjenja vezanih za DDT nastavljaju da se akumuliraju u kalifornijskim kondorima i lokalnim populacijama delfina, a nedavna studija povezala je prisustvo ovog nekada popularnog pesticida sa agresivnim rakom kod morskih lavova.
Uz pomoć Kongresa za istraživanje od 5,6 miliona dolara, na nagovor senatorke Dianne Feinstein, D-Kalifornija, brojne savezne, državne i lokalne agencije su se od tada udružile sa naučnicima i neprofitnim organizacijama za zaštitu životne sredine kako bi otkrile obim kontaminacije koja vreba na 3.000 stopa pod vodom. (Joših 5,2 miliona dolara, koje nadgleda California Sea Grant, biće podeljeno ovog leta kako bi se započelo još 18 meseci istraživanja.)
Dosadašnja otkrića su bila jedan zapanjujući razvoj za drugim. Preliminarni napori na sonarnom mapiranju koje je predvodila Institucija za okeanografiju Scripps identifikovali su najmanje 70.000 objekata nalik krhotinama na morskom dnu.
Američka agencija za zaštitu životne sredine, nakon što je pročešljala hiljade stranica starih zapisa, otkrila je da su druge toksične hemikalije — kao i milione tona otpada iz bušotina — takođe pre nekoliko decenija bacile druge kompanije u više od deset oblasti van zemlje. Južna obala Kalifornije.
„Kada je DDT odložen, velika je verovatnoća da bi i drugi materijali — bilo iz rezervoara na barži, ili iz buradi koje su gurnute preko bočne strane barži — bili odloženi u isto vreme“, rekao je Džon Lajons, v.d. direktor Odeljenja za superfondove regiona 9 EPA. On je primetio da je nova nauka o kojoj se govori ove nedelje ključna za odgovor na jedno od najgorućih pitanja agencije: „Da li se kontaminacija kreće? I da li se kreće na način koji ugrožava morsko okruženje ili zdravlje ljudi?“
Poslednjih meseci, Valentin, čiji je istraživački tim prvi put vratio ovo decenijama staro pitanje u javnu svest, mapirao je i prikupljao uzorke morskog dna između obale Los Anđelesa i Kataline.
Dosadašnja analiza sedimenta pokazuje da je najkoncentrisaniji sloj DDT-a dubok samo oko 6 centimetara – postavljajući pitanje koliko lako se ove još uvek moćne hemikalije mogu ponovo mobilisati.
„Potege, polaganje kablova bi mogle da ponovo unesu ove stvari na površinu“, rekao je Valentin. „I hranjenje životinja – ako kit padne i zakopa se na morsko dno, to bi moglo da podigne stvari.“
Jednog prohladnog zimskog jutra između dve oluje, Valentin i tim studenata ukrcali su se u RV/Iellovfin i krenuli da sakupe više uzoraka morskog dna duž ključnih tačaka mape vrućih tačaka koju su sastavljali.
Dok su njegovi učenici sekli i katalogizirali svaki sloj blata, dahtali su od čuda nad sićušnim crvima, puževima i morskim zvezdama koji su živeli tako duboko pod morem. Žmirili su na svaku cev koja je izašla iz vode i bojažljivo se smejali kada su ih pitali o svim hemikalijama koje su eventualno držali u rukama.
„Cilj je da prikupimo što je moguće više blata kako ne bismo morali da izlazimo svaki put kada imamo pitanje“, objasnio je Valentin dok se brodska mehanička remenica vrtela po osmi put tog dana. „Počinjemo da gradimo zaista izuzetan skup podataka… koji će nam pomoći da razumemo vremensku istoriju kako su stvari transportovane, kako su se transformisale i kakva je njihova konačna sudbina.
Drugi naučnici su takođe odvajali mnoge delove ove slagalice dubokog okeana.
Ažuriranja istraživanja u četvrtak su uključivala planove za sledeću Scrippsovu ekspediciju mapiranja, koja će skenirati morsko dno naprednom tehnologijom sonara i takođe snimiti stotine hiljada fotografija. Mikrobiolozi su podelili svoje najnovije studije o tome da li bi dubokomorski mikrobi mogli da pomognu u biorazgradnji neke kontaminacije, a hemijski okeanografi su razgovarali o mnogim načinima na koje pokušavaju da identifikuju „otiske prstiju“ koji bi mogli da pomognu da se utvrdi odakle DDT dolazi – i kako i ako se kreće.
Biološki okeanografi, morski ekolozi i naučnici iz ribarstva takođe su počeli da povezuju neke tačke na različitim organizmima koje su pronašli da žive u kontaminiranom sedimentu, kao i na srednjevodnim vrstama koje bi potencijalno mogle da pomeraju hemikalije iz dubljih voda bliže površini.
Svi su primetili da u uzorcima koje su proučavali postoje neprijatno visoke koncentracije DDT-a i jedinjenja povezanih sa DDT-om. Čak i „kontrolni“ uzorci koje su pokušali da prikupe – kao način da se uporede kako bi mogao izgledati normalan uzorak sedimenta ili ribe udaljeniji od područja deponije – završili su prožeti DDT-om.
„Ovo nam sugeriše, vrlo preliminarno, da postoji potencijalna veza – postoji povezanost u ovim dubokim mrežama hrane širom basena i širom sistema“, rekla je Lihini Aluvihare, pomorski hemičar u Scrippsu.
Povrh svega ovog istraživanja, EPA je razvila sopstveni plan uzorkovanja, u saradnji sa brojnim državnim i saveznim agencijama, kako bi shvatila mnoge druge hemikalije koje su takođe bačene u okean. Zvaničnici su rekli da se nada da će revolucionarna nauka koja je sada u toku o odlaganju DDT-a u dubokom okeanu na kraju dati informacije o tome kako bi se mogla sprovesti buduća istraživanja drugih deponija na moru – bilo duž obale južne Kalifornije ili negde drugde u zemlji.
Mark Gold, naučnik za životnu sredinu u Savetu za odbranu prirodnih resursa koji je radio na problemu DDT-a od 1990-ih, rekao je da, dok je slušao najnovija istraživačka otkrića, nije mogao a da ne pomisli da „sva okeanska deponija naše zemlje imaju užasne problemi kontaminacije. A oni se ipak ne prate.“
Postoje i plitka područja na obali Palos Verdesa i na ušću kanala Dominguez koja su decenijama poznata kao žarišta DDT-a. Smišljanje kako očistiti ta kontaminirana područja u podvodnom okruženju bila je sopstvena komplikovana saga.
Za Ketrin Piz iz Heal the Bai, ekološke grupe koja se stara da javnost ostane angažovana na ovom pitanju na suštinski način, ova najnovija otkrića su otvorila oči.
To je, na kraju krajeva, ono što zaista znači živeti sa zauvek hemikalijom. Posle svih ovih decenija, naučnici još uvek otkrivaju nova i uznemirujuća iznenađenja o punom obimu kontaminacije.
„Još uvek se borimo sa ovim nasleđem tretiranja okeana kao deponije“, rekao je Piz, direktor za nauku i politiku kompanije Heal The Bai.
„A javnost — bilo da su ljudi koji vole da pecaju… ili ljudi koji vole da plivaju i posećuju okean — svi mi moramo da razumemo istoriju koja se odvijala, kao i uticaje. A delimično i to treba da naučimo … da se uverimo da smo u stanju da zaštitimo naše javno zdravlje, ali i da razmislimo o tome kako se odnosimo prema okeanu sada, kao i u budućnosti.“
