Kao korisnik društvenih medija, možete biti željni da delite sadržaj. Takođe možete pokušati da procenite da li je to istina ili ne. Ali za mnoge ljude je teško dati prioritet obe ove stvari odjednom.
To je zaključak novog eksperimenta koji su predvodili naučnici sa MIT-a, koji otkriva da čak i razmatranje da li da se dele vesti na društvenim mrežama ili ne, smanjuje sposobnost ljudi da razlikuju istinu od laži.
Studija je uključivala traženje ljudi da procene da li su različiti naslovi vesti tačni. Ali ako bi se učesnici prvo pitali da li bi podelili taj sadržaj, bili su 35% lošiji u prenošenju istine od laži. Učesnici su takođe bili 18% manje uspešni u otkrivanju istine kada su ih pitali o deljenju odmah nakon procene.
„Samo pitanje ljudi da li žele da podele stvari čini ih verovatnije da veruju u naslove u koje inače ne bi verovali, a manje je verovatno da će verovati naslovima u koje bi verovali“, kaže Dejvid Rend, profesor na MIT Sloun školi za menadžment i koautor novog rada sa detaljima o rezultatima studije. „Razmišljanje o deljenju samo ih meša.
Rezultati ukazuju na suštinsku tenziju između deljenja i tačnosti u domenu društvenih medija. Iako se spremnost ljudi da dele sadržaj vesti i njihova sposobnost da ga tačno procene mogu da se pojačaju odvojeno, studija sugeriše da te dve stvari ne ojačavaju jedna drugu kada se razmatraju u isto vreme.
„Onog trenutka kada pitate ljude o tačnosti, vi ih podstičete, a u trenutku kada pitate za deljenje, vi ih podstičete“, kaže Ziv Epštajn, dr. student u grupi Human Dinamics u MIT Media Lab i još jedan od koautora rada. „Ako istovremeno pitate o dijeljenju i tačnosti, to može potkopati sposobnost ljudi za razlučivanje istine.
Rad „Kontekst društvenih medija ometa razlučivanje istine“ biće objavljen 3. marta u časopisu Science Advances. Autori su Epštajn; Nathaniel Sirlin, istraživač asistent na MIT Sloan; Antonio Arechar, profesor u Centru za istraživanje i nastavu u ekonomiji, u Aguaskalijentesu, Meksiko; Gordon Pennicook, vanredni profesor na Univerzitetu Regina; i Rand, koji je profesor Ervina H. Šela, profesor nauke o menadžmentu i nauke o mozgu i kognitivnih nauka, i direktor Tima za primenjenu saradnju MIT-a.
Da bi sproveli studiju, istraživači su sproveli dva talasa onlajn anketa na 3.157 Amerikanaca čije su demografske karakteristike bile približne američkim prosecima za starost, pol, etničku pripadnost i geografsku distribuciju. Svi učesnici koriste Tvitter ili Facebook. Ljudima je prikazan niz istinitih i lažnih naslova o politici i pandemiji COVID-19, i nasumično su raspoređeni u dve grupe. Ponekad su ih pitali samo o tačnosti ili samo o deljenju sadržaja; u drugim vremenima su ih pitali za oboje, različitim redosledom. Iz ovog dizajna ankete, naučnici bi mogli da odrede efekat koji pitanje o deljenju sadržaja ima na procenu tačnosti vesti ljudi.
Prilikom sprovođenja ankete, istraživači su istraživali dve hipoteze o deljenju i vestima. Jedna od mogućnosti je da bi pitanje o deljenju moglo učiniti ljude pronicljivijim u vezi sa sadržajem jer ne bi želeli da dele obmanjujuće vesti. Druga mogućnost je da postavljanje pitanja ljudima o dijeljenju naslova dovodi do generalno rastresenog stanja u kojem potrošači gledaju vijesti dok su na društvenim medijima, i stoga umanjuje njihovu sposobnost da razlikuju istinu od neistine.
„Naši rezultati se razlikuju od toga da kažemo: ‘Ako sam vam rekao da ću to podeliti, onda kažem da verujem jer ne želim da izgledam kao da sam podelio nešto u šta ne verujem'“, kaže Rand. „Imamo dokaze da se to ne dešava. Umesto toga, radi se o više generalizovanoj distrakciji.“
Istraživanje je takođe ispitalo partijske sklonosti među učesnicima i otkrilo da kada su u pitanju naslovi o COVID-19, podsticanje na deljenje uticalo je na rasuđivanje republikanaca više nego demokrata, iako nije bilo paralelnog efekta za naslove političkih vesti.
„Mi zapravo nemamo objašnjenje za tu partijsku razliku“, kaže Rand, nazivajući to pitanje „važnim pravcem za buduća istraživanja“.
Što se tiče ukupnih nalaza, Rand sugeriše da, koliko god rezultati zvučali zastrašujuće, oni takođe sadrže neke srebrne obloge. Jedan zaključak studije je da na verovanje ljudi u laži mogu više uticati njihovi obrasci onlajn aktivnosti nego aktivna namera da obmanu druge.
„Mislim da u nekom smislu postoji puna nada u tome, jer je dosta poruke da ljudi nisu nemoralni i da namerno dele loše stvari“, kaže Rand. „A ljudi nisu potpuno beznadežni. Ali više je to što su platforme društvenih medija stvorile okruženje u kojem se ljudi ometaju.“
Na kraju bi, kažu istraživači, te platforme društvenih medija mogle biti redizajnirane kako bi se stvorila okruženja u kojima je manje vjerovatno da će ljudi dijeliti obmanjujući i netačan sadržaj vijesti.
„Postoje načini za emitovanje postova koji nisu fokusirani samo na deljenje“, kaže Epštajn.
On dodaje: „Postoji toliko prostora za rast, razvoj i dizajniranje ovih platformi koje su u skladu sa našim najboljim teorijama o tome kako obrađujemo informacije i možemo donositi dobre odluke i formirati dobra uverenja. Mislim da je ovo uzbudljiva prilika za dizajnere platforme da preispitaju ove stvari dok pravimo korak napred.“