Širom zemlje, deca koja su uklonjena iz svojih domova od strane službi za zaštitu dece na manje od 30 dana uglavnom su azijski Amerikanci, crnci ili Indijanci, što postavlja pitanja o nepristrasnosti državnih sistema i politika zaštite dece, prema Rutgersovom istraživanju.
„Uklanjanje dece iz njihovih domova, iako je ponekad neophodno, uvek bi trebalo da bude poslednje sredstvo“, rekla je Kasandra Simel, vanredni profesor na Školi socijalnog rada na Univerzitetu Rutgers i koautor studije objavljene u časopisu Children and Iouth Services Pregled . „Naši podaci, koji su posmatrali decu i adolescente koji su privremeno uklonjeni, pokazuju da su određene porodice i populacije meta više od drugih.
Većina istraživanja o smeštaju dece u dobrobit se fokusirala na dugoročne boravke koji traju duže od mesec dana. Deca koja imaju „kratki boravak“ – smeštaj koji traje između osam i 30 dana u hraniteljstvu – i „veoma kratak boravak“ (do nedelju dana) su nedovoljno proučavana populacija, rekao je Simmel.
Da bi bolje razumeli demografski sastav ovih grupa, Simmel i Zoe Getz, bivši diplomirani student na Rutgers školi za socijalni rad, zajedno sa još dve koleginice, analizirali su dosijee 251.112 dece širom zemlje zabeležene u analizi usvojenja i hraniteljstva. i Sistem za izveštavanje, skup podataka koji je obavezan na saveznom nivou koji pruža informacije na nivou slučaja za decu koju opslužuju sistemi zaštite dece u svim američkim državama.
Otkrili su da su bebe mlađe od godinu dana koje su azijski Amerikanci, crnci ili Indijanci i iz bračnih parova ili domaćinstava sa samcima imaju najveću verovatnoću da kratko ostanu. Deca između 6 i 11 godina iz sličnog porekla su najverovatnije bila veoma kratkog boravka.
Istraživači su takođe utvrdili da su neki kratkotrajni i vrlo kratki boravak udaljeni iz svojih domova zbog sumnje da su bili fizički i seksualno zlostavljani, zanemarivanje ili odsustvo, većina je imala neutvrđeni razlog. Šanse za kratki boravak bile su znatno niže za decu sa preseljenjem po nalogu suda.
Konačno, većina osoba sa kratkim boravkom premeštena je u institucionalna, neporodična okruženja, ali je veća verovatnoća da će se vratiti svojim prvobitnim negovateljima ili rođacima nakon otpusta.
Simmel je rekao da ovi nalazi postavljaju važna pitanja o razlozima za privremeni smeštaj van kuće.
„Mnogi su izrazili zabrinutost zbog toga kako sistem zaštite dece više cilja na neke rasne i etničke zajednice nego na druge“, rekao je Simmel. „Da li naši rezultati odražavaju i ovo? Da li se odluke o uklanjanju odnose na celokupnu životnu situaciju porodica ili se porodice kažnjavaju zbog nedostatka pristupa neophodnoj podršci i resursima zajednice?“
Potrebno je više istraživanja da bi se razumeli ovi dispariteti, ali kasniji rad Simmela i njegovih kolega nudi tragove. Studija kojoj je nedavno bila koautor objavljena u časopisu Child Maltreatment pokazala je da deca koja žive u državama sa više policije po glavi stanovnika i više ljudi koji primaju pomoć u hrani imaju najveće šanse da dožive kratak boravak, što možda odražava pristrasnost nadzora za mnoge porodice i zajednice. .
Takođe je važno razumeti kako kratak boravak može predvideti kasniju dugoročnu uključenost u sisteme zaštite dece.
Simmel je rekao da bi u mnogim slučajevima obezbeđivanje pristupa porodičnoj podršci i resursima moglo biti bolje rešenje od uklanjanja dece.
„Veoma je teško deci koja su tako mala da shvate zašto se uklanjaju, a to može imati ozbiljne dugoročne posledice po njihovo emocionalno blagostanje“, rekao je Simmel. „Zaista moramo više da razmislimo o tome koje presude se donose da se deca uklone iz njihovih porodica, posebno u tako kratkom vremenskom periodu.
