Deca koja žive sa dijabetesom tipa 1 propuštaju u proseku devet više školskih časova godišnje nego deca bez tog stanja, pokazalo je novo istraživanje Univerziteta u Kardifu.
Objavljeno danas u časopisu Diabetes Care, istraživanje je pokazalo da deca sa dijabetesom tipa 1 koja imaju najzdravije nivoe glukoze u krvi propuštaju još sedam sesija godišnje, dok oni koji imaju izazove u upravljanju dijabetesom izostaju još 15 sesija godišnje. Odsustvo se meri sesijama, što je pola dana.
Tim je otkrio da iako mnoga deca sa dijabetesom i dalje imaju dobre rezultate u svom obrazovanju i sa 16 godina i sa pohađanjem univerziteta, oni koji se suočavaju sa problemima da kontrolišu nivo glukoze u krvi postižu rezultate koji su pet razreda niži u GCSE od dece bez tog stanja—na primer 3 Bs i 5 Cs protiv 8 Bs.
Takođe je manje od polovine verovatno da će pohađati univerzitet nego deca bez dijabetesa tipa 1.
Istraživanje tima — kvantitativna studija koja je koristila podatke učenika (6-18 godina) u Velsu između 2009. i 2016. godine — takođe je uzela u obzir faktore kao što su socioekonomski status u domaćinstvu deteta, deprivacija u komšiluku, pol i starost.
Istraživači su otkrili da će ove lične i porodične karakteristike verovatno biti povezane sa efikasnim samokontrolisanjem dijabetesa i da zauzvrat utiču na obrazovna dostignuća.
„Naše istraživanje sugeriše da se deca koja žive sa dijabetesom tipa 1 suočavaju sa mnogim dodatnim izazovima u školi, uključujući veće izostanke,“ rekao je glavni autor dr Robert Frenč, viši naučni saradnik na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Kardifu. „Deca koja žive sa dijabetesom i koja se bore sa ovim stanjem postižu iste ocene sa 16 godina kao i njihovi vršnjaci bez dijabetesa – i podjednako je verovatno da će napredovati u visokom obrazovanju. Ovo je prilično izvanredno, s obzirom na to da propuštaju više školskih sesija od onih bez dijabetesa .
„Tamo gde vidimo velike razlike u obrazovnim ishodima je za decu koja se suočavaju sa problemima u upravljanju dijabetesom. Međutim, naši podaci sugerišu da je to najverovatnije rezultat društvenih, a ne bioloških faktora i nešto što škole imaju kapacitet da unaprede.“
Dijabetes tipa 1 je jedno od najčešćih hroničnih stanja u detinjstvu u Velikoj Britaniji, koje pogađa jedno od 250 dece, iako se može dijagnostikovati kasnije u životu. Autoimuno stanje, nije rezultat faktora životnog stila i zahteva redovno samoubrizgavanje insulina ili upotrebu insulinske pumpe za kontrolu nivoa šećera u krvi.
Šelbi Sanga je imala 17 godina kada joj je dijagnostikovan dijabetes tipa 1. Sada ima 23 godine, radi u službi hitne pomoći Vest Midlands kao dispečer hitne medicinske pomoći.
„Apsolutno sam mrzeo školu u najboljim vremenima, a onda mi se ceo svet bukvalno srušio kada sam otkrio da sam dijabetičar. Nisam želeo da verujem da imam dijabetes ili da mi treba lečenje jer moji prijatelji nisu – pa Zašto bih? Nekako sam to gurnula u kraj uma i pokušala da zaboravim na to“, rekla je ona.
„Škola i ispiti su bili vrtlog, veoma veliki emotivni tobogan. Niko zapravo nije imao pojma šta je dijabetes ili šta podrazumeva, uključujući i mene. Čak ni ne mislim da sam imao podršku od svoje škole, ako se dobro sećam „Mislim da je potrebno mnogo više da se uradi na podizanju svesti o uticaju dijabetesa na decu i mlade. Kao i podrška njima, razgovori u školama ili grupama za upućivanje pacijenata bili bi ogromna korist“, zaključila je gospođa Sanga.
Rebeki Barlou-Noun je dijagnostikovan dijabetesom tipa 1 kada je imala 18 godina. Sada ima 26 godina, nedavno je završila master diplomu i bila je deo savetodavne grupe istraživačkog projekta.
„Nestabilan nivo šećera u krvi ima značajan uticaj na vaše blagostanje, nivo koncentracije i svakodnevni život, tako da nisam iznenađena nalazima ove studije“, rekla je ona. „Imao sam sreće što sam imao podršku kod kuće kada mi je dijagnostikovana, ali čak i tako, dijabetes tipa 1 može biti izolaciono stanje i postoje stvarne prepreke sa kojima se deca i mladi suočavaju. Zabrinjavajuće, u trenutnoj krizi troškova života, čak i podrška nije dovoljno—posebno ako deca sa dijabetesom izostaju iz školskih obroka. To čini ovo složeno stanje još težim za upravljanje. Zaista je važno da razumemo kako ovi dodatni faktori—društvene determinante kao što su gde odrastamo i obrazovanje koje dobijamo — utiče na zdravlje.“
Dr Frenč je dodao: „Život sa dijabetesom može uticati na svaki aspekt detetovog života, od porodice, prijateljstva i njegovog samopoštovanja, i složeno je upravljati sa mnogo faktora u igri.
„To takođe stavlja ogroman teret na NHS u smislu skupih intervencija. Procenjuje se da dijabetes tipa 1 predstavlja 1 milijardu funti direktnih troškova za NHS, uključujući srčane bolesti povezane sa dijabetesom, otkazivanje bubrega i amputacije stopala) i 0,9 milijardi funti u indirektnim troškovima, na primer, odsustvovanje sa posla zbog lošeg zdravlja i uticaja na mentalno zdravlje.
„Ova studija je važna za to kako se bavimo zdravstvenim i obrazovnim izazovima za mlade ljude sa dijabetesom u budućnosti. Škole i zdravstveni timovi moraju da rade zajedno kako bi pružili više podrške deci i njihovim porodicama. Ovo će osigurati da deca koja žive sa dijabetesom mogu napredovati i dostići svoj puni akademski potencijal“.
Dr Faie Rilei, menadžer za komunikacije u istraživanju Diabetes UK, dodala je: „Svako dete sa dijabetesom zaslužuje isto obrazovanje, iskustva i mogućnosti kao i njihovi vršnjaci. Ova studija ohrabrujuće ukazuje da iako deca sa dijabetesom tipa 1 obično izostaju iz škole od onih bez stanje, njihovo stanje ne utiče negativno na njihovo obrazovno postignuće i verovatnoću napredovanja u visoko obrazovanje u dobi od 16 godina.
„Iako je istraživanje otkrilo da su oni sa višim nivoom šećera u krvi postigli niže ocene od onih sa nivoima u ciljnom opsegu, ono ne pokazuje da je visok nivo šećera u krvi direktan uzrok tome. Umesto toga, verovatno je da je ova veza objašnjena drugim faktorima, kao što su podrška porodice i socioekonomski faktori koji su povezani i sa višim šećerom u krvi i sa lošijim obrazovnim ishodima. Zdravstvene nejednakosti postoje u celoj brizi o dijabetesu, a ovi nalazi su važan podsetnik da škole i zdravstveni radnici moraju da rade zajedno kako bi osigurali da svi deca sa dijabetesom tipa 1 i njihove porodice imaju podršku koja im je potrebna da upravljaju stanjem i da napreduju.“
