Za prijavu istih simptoma, Hitna pomoć u Kragujevcu izaći će na teren. U Beogradu neće. Kako je to moguće i zašto je trijaža poziva, odnosno procena, šta je hitan slučaj, nekad teže od zbrinjavanja pacijenta.
„Kad se ja javim na telefon ili kad se Goran javi u Sremskoj Mitrovici, ili bilo gde da se javi, znači, imate pitanja koja se postavljaju, da li je to pet, deset ili 15. I onda na osnovu toga određujete stepen hitnosti, a ne da postavite neka pitanja koja nisu ni vezana za stanje, pitate nešto, pa pokušavate, to je trijaža poziva koju svaki zakon ili uredba, kako god se zvala, mora da ima“, kaže Aleksandra Paunović, načelnik Službe hitne pomoći u Negotinu.
Istraživanje pokreta „Pravo na život – Meri“ ukazuje da je 76 odsto anketiranih reklo da su posle prvog poziva morali da zovu još jednom. Imaju i podatak da se u Beogradu interveniše tek na svaki osmi poziv, u Kragujevcu na svaki treći.
„Centralizacija svih poziva, uvođenje dispečarskih centara u centrima upravnih okruga, uvođenje jedinstvenog protokola za trijažu poziva, uvođenje jedinstvene procedure za predaju pacijenta iz vozila hitne pomoći u bolnicu koja treba da ga zbrine. Dodela statusa službenog lica članovima urgentnih terenskih ekipa, novčane kazne za nesavesne građane koji zovu bez razloga“, kaže Dejan Zejnula iz Pokreta „Pravo na život – Meri.
Podatak da Hitna pomoć nije dostupna za više od milion građana koji žive u sredinama sa manje od 25.000 stanovnika, zaposlene najviše brine.
„Mi imamo hitnu koja je invalid. Vi imate s jedne strane protokole lečenja koji se unapređuju, idemo napred, organizaciju nemamo uopšte“, kaže prim. dr Goran Perges iz Služba hitne medicinske pomoći u Sremskoj Mitrovici.
Prosečno, u Beogradu se broj 194 pozove 1.700 puta dnevno, a na teren se izađe, u proseku, 230 puta. Zato se veruje da bi Zakon o hitnoj pomoći doprineo da se ređe čuje rečenica „Hitna je kasno stigla“.
